Kada u istom filmu glume Majkl Kejn, Antoni Kvin i Džems Mejsn nema šanse da to preskočim. Pogotovo što sam siguran da se “Marseljski ugovor” često prikazivao u zimskom bioskopu i da sam ga kao klinac gledao bar par puta.
Takođe, nakon što sam ga ponovo pogledao nakon nekoliko decenija, činjenica je da “The Marseille Contract” nije dobar film. Uprkos svojim zvezdama i uprkos onoj sjajnoj sceni ljubavne jurnjave između Porsche-a 911S i Alfa Romeo-a.
Antoni Kvin (Anthony Quinn) je Steve Ventura, šef pariskog DEA odeljenja (znate da je DEA ona američka agencija za borbu protiv trgovine narkotika). Ljubavnica mu je supruga kolege (i prijatelja) koji biva, praktično pre špice, ubijen od strane kriminalne ekipe “trgovca” Brizzard-a (James Mason).
I tako dok se on vaćari u krevetu sa svojom ljubavi ni ne sanja koje ga informacije očekuju u kancelariji. A posle će on preuzeti dužnost da to saopšti ucveljenoj udovici…i od tog trenutka, samohranoj majci.
Malo se sprdam sa ovim početkom i ljubavnom aferom jer će ona veoma brzo pasti u zaborav kako od strane samih učesnika tako i od scenarista te se prosto pitate čemu je služio čitav taj segment filma.
Narko diler Brizzard je inače ugledni francuski građanin, uvažen stanovnik Marselja sa dobrim vezama u vlasti i Ventura shvata da je njegov protivnik praktično nedodirljiv. Zbog toga se odlučuje za jedan očajnički potez. Angažuje “profesionalca” sa strane. Čoveka koji je u stanju da obavi određenu vrstu “posla”. A to je naravno, naš šmeker Michael Caine.
Začudo, baš negde nakon što se pojavi Caine-ov lik, film “The Destructors” (pod kojim nazivom se prikazivao u USA) krene da se cepa. Kao da gledamo dva različita filma.
Jedan je gotovo hard-boiled krimić sa usamljenim pojedincem (policajcem) koji je spreman da izigra propise i pravila da bi ostvario svoj pravedni cilj a drugi je gotovo neka vrsta veselog heist filma u kome jedan prevejani pojedinac mora da se ubaci u kriminalnu organizaciju da bi ispunio svoj ugovor, i to čini, ako je potrebno, i preko kreveta.
Film se nekako i drži u toj prvoj polovini zbog nesumnjivog šarma svih glavnih aktera ali ni oni ne pomažu kada počne rasplet. Toliko koincindencija i naivnosti uništava interesovanje za priču a finalni momenti donose gotovo fijasko, ne zbog samo onog što se odigrava na platnu (a ima i toga) već zbog traljave realizacije režisera Robert Parrish-a koji je inače, u svojoj karijeri, imao najviše uspeha kao montažer kod nekih drugih, boljih, režisera.
Zanimljivo je da je najgori segment filma upravo onaj u kome sve tri zvezde dele ekran.
Na skali od (1-6) ocena: 2
