Filmski nomad Jesús Franco snimio je u svojoj karijeri preko 200 filmova a pošto gotovo svaki od njih možete pronaći u različitim verzijama (od soft do hard) realno je da je taj broj mnogo, mnogo veći.
Njegova produktivnost je lako objašnjiva. Osim što su u pitanju niskobudžetni filmovi glumci nisu ni bili svesni koliko filmova snimaju jer je često, Franco, koristio kadrove i scene iz jednog u nekom drugom filmu.
A onda su, po nahođenju, u soft scene ubacivani eksplicitni kadrovi (često sa sasvim drugim “glumcima” i njihovim krupnim organ planovima), menjali nazivi i eto jednog filma u 300 verzija. Plus, Franco je koristio raznolike pseudonime te, u to doba, nisi mogao ni znati (osim ako se baš,baš interesuješ) da gledate film istog režisera.
Jesús Franco, rekoh beše filmski nomad, ali ne zato što je lutao iz zemlje u zemlju (mada jeste stvaro u nekoliko evropskih država), već zato što je snimao filmove najrazličitijih žanrova. Opet, oni koji poznaju njegov opus, prepoznaće njegov pečat već nakon nekoliko odgledanih kadrova.
Ali dosta više o Francu jer sam siguran da ćemo pričati o njemu opet kada budem predstavljao neki njegov bolji film.
“Satanic Schwestern” je priča o, pogađate, sestrama. Jedna, kontesa Edna Luise Von Stein (Pamela Stanford) obilazi noćne klubove i vabi usamljene muškarce u svoj dom. Druga, Milly (Karine Gambier), bukvalno je zarobljenica u svome domu, vezana za krevet, jer ne može da kontroliše svoje nimfomanske porive.
Svojih stega biva oslobođena samo kada joj sestra dovede muškog pastuva. Tu metodu “lečenja” kontesa koristi za svoju sestru po savetu doktora Charles-a (Jack Taylor).
Ali da li su to pravi motivi ili se iza kontesinih postupaka krije neka skrivena namera i šta će se desiti kada se jedna od “mušterija” zaljubi u Milly ? Saznaćete ako pogledate ovaj film…do kraja…
Ako se pitate i koju “kopiju” sam ja gledao, u pitanju je soft, plus blue ray restaurirana, te će te i u ovom filmu prepoznati glavne adute Jesús Franco-a.
Estetski u pitanju je lepo usnimljen film, skladnih boja i skladnih (ženskih) tela i, možda zvuči jeretički, Almadovar mnogo toga duguje Franco-ovoj estetici. Tu je i džezirani soundtrack (ne baš nešto poseban) i sam film je, uprkos vidljivo niskom budžetu koji je primorao Franca da snima samo na par lokacija (veći deo filma se odigrava u tom stanu), lak za gledanje.
E sad…što se tiče same priče, tek negde u zadnjoj trećini filma počinju da se dešavaju neke interesantne stvari ali ne dovoljno interesantne da bi poboljšale utisak.
Hoću reći, to što “Sexy Sisters” pristojno izgleda (i sa (ne)pristojnom radnjom 🙂 ) kategorizuje ga u “pristojne” filmove… a kod njih, sa ovako bezveznim scenarijom i slabašnom glumom, ne može da se kotira više od ocene koja sledi…
Na skali od (1-6) ocena: 2
