Obična rasprava o domaćem radu na času književnosti u kome jedna od studentkinja, potaknuta od drugih ali i od profesora Josh Cohn-a (Justin Long), otkrije određene intimne detalje svog života o kojima je pisala, uskoro se pretvara u povod za privremeno Josh-ovo suspendovanje s’posla zbog, navodnog, neodgovarajućeg ponašanja za vreme časa.
Taj aspekt filma “Safe Spaces” mi je bio i najzanimljiviji. Nešto što, barem iz moje perspektive, deluje kao možda pomalo provakativno ali svakako neophodno za ljude koji planiraju da se bave pisanjem jer samim tim moraju biti spremni da ogole svoje duše pred (čitalačkom) publikom, ovde se pretvara u neprijatnu (po profesora) intrigu u kojoj se i on (i mi) nađemo u čudu i neverici koliko je politička korektnost evolvirala u današnje doba.
Ne znam…nekada su se o takvim profesorima snimali filmovi poput “Društva mrtvih pesnika”, danas se evo snimaju “Safe Space”-ovi, i što je najgore, potpuno sam uveren da posledice koje će Josh-a snaći (i zbog njegove neveštine) i eskalirati, sasvim realne i moguće i u godinama koje slede.
Ipak, ova tema nije i centralna. Glavna priča se bavi pre svega Josh-ovom nefunkcionalnom familijom,otac i majka razvedeni (Richard Schiff i Fran Drescher), problematično/otkačena feministikinja sestra, uspešni “porodični čovek” brat, i voljena baka na samrti u bolnici.
Tu je i mlađana Josh-ova devojka, Italijanka. “Safe Space” nije, kako ste možda pomislili, “teška” drama već tipična američka dramedija za koju je u potpunosti “odgovoran” Daniel Schechter, scenarista i režiser.
Mada, suštinski, ovaj film ne donosi ništa novo, u pitanju je pristojna drama sa raspoloženim Justin Long-om (iz nekog, nepoznatog mi, razloga baš mi je bilo drago što posle dugo vremena gledam Justin-a u filmu u kome stvarno glumi) i nekoliko finih emotivnih momenata.
Na skali od (1-6) ocena: 3
