Prava je šteta što je film “Vikend sa ćaletom” počeo svoj bioskopski život u ovo nesrećno Kovid doba te ga neće pogledati onoliki broj publike koje ovo ostvarenje Miroslava Momčilovića (scenario i režija) svakako zaslužuje.
Kašika, sredovečni beogradski kriminalac, pripadnik stare škole, zarobljen u vremenu kada je bio u punoj snazi, žarko poželi da provede vikend sa Ognjenom, jedanaestogodišnjim sinom iz prethodnog braka. Bivša supruga mu izlazi u susret jer je svesna činjenice da se Kašiki bliži kraj i da je to verovatno poslednji susret sina sa ocem. S obzirom na to da ga nije viđao pet godina jer je zbog "malih komplikacija" imao zabranu prilaska dečaku, Kašika pokušava da po ubrzanom kursu u sina utisne sve ono što on smatra važnim za život i preživljavanje na ulici i da istovremeno iz malog istera sve ono što je po njegovom mišljenju mekano, slabašno i devijantno.
Gornji opis (preuzet sa zvaničnog rekl. materijala) svakako opisuje radnju filma ali je, svakako, pomalo i dezinformacijski. Naime, glavni razlog što Kašika (Nenad Jezdić) želi da vidi sina jeste taj da mu je odmah na početku filma dijagnostikovan rak pluća i da su mu, bez tretmana, data neka 2,3 meseca života.
Takođe ne pominje ni Batu (Bane Vidaković) najboljeg Kašikinog druga koji vuče “na svojim leđima” znatan deo filma. Ali opet, ni ovo sve što sam vam ja dodao, ne opisuje ono što će te zaistinski videti u “Vikendu sa ćaletom”.
A to je Nenad Jezdić koji svojom pojavom, gestom, glumom naprosto kida. Ne pamtim, a pogotovo u srpskoj kinematografiji je to retka pojava, da neki glumac ima ovako centralnu ulogu u nekom filmu. Obično su naši filmovi ansambl priče u kojima, naravno, imamo glavne uloge ali mnoštvo upečatljivih epizoda. Ovde jednostavno zaboravljamo na druge glumce. Ono što je uradio Joaquin Rafael Phoenix u Jokeru radi Jezdić u ovom filmu.
Njegov perfomans dominira nad svima u kadru i koliko je ovaj film Miroslava Momčilovića toliko je i Nenada Jezdića. Završne scene na splavu, uz famoznog Džeja, uz pasivno trpećeg Baneta Vidakovića (koji takođe briljira u ulozi tako što pušta Jezdića da dominira) ovu, do tada komičnu dramu, pretvara u pravu životnu, o čoveku koji je “uspeo u životu, tako misle svi“.
Nenad Jezdić u samodestruktivnom, full modu, emotivno ogoljen daje vam svoje srce na ekranu.
A potresi u duši ne dešavaju se u tim trenucima samo ovim izmeštanim likovima već i nama (publici) zahvaljujući veličanstvenoj Jezdićevoj glumi.
O manama filma, ne baš dobrom tempu koji je vidljiv tokom 113 minuta ( a koji je pretpostavljam uslovljen gomilom snimljenog materijala jer će se od ovoga praviti i serija), pojedinim replikama i situacijama koji i nisu baš toliko zanimljive (i koje su mogle slobodno da se ostave za tu seriju) nekom drugom prilikom. I ovo je previše na tu temu…
“Vikend sa ćaletom” gledajte zbog Jezdića… zaslužio je….
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
