Veliku američku novelu Skota Ficdžeralda “Veliki Getsbi” sam čitao davno, veoma davno u doba kada sam, pokazaće se pogrešno, mislio da mi tek predstoji još puno knjiga koje ću pročitati. Ali avaj… život piše romane…
Ni film iz 1974 godine ne pamtim nešto preterano i osim Robert Redforda i automobila (i nekog jesenjeg sunca ) u mome sećanju više nema mesta.
Ali, opet, avaj… ni “Veliki Getsbi” iz 2013 godine, meni nekada dragog Baz Luhrmann-a sigurno neće imati tamo (puno) mesta…
Baz, australijski režiser koji je na svetsku pozornicu zakoračio simpatičnim “Plesom do ljubavi aka Strictly Ballroom” iz 1992 godine, “kriv” je i za meni omiljenu ekranizaciju “Romea i Julije” iz 1996 g. koja se, nećete verovati, zove “Romeo + Juliet”.
Hvala bogu, Baz izgleda i nije nešto vredan te ako vam kažem da je “The Great Gatsby” jedini njegov film iz 21 veka kojeg sam odgledao to i ne zvuči nešto strašno jer ih je snimio tek ukupno tri.
Mada, čini mi se da je prava istina da je Luhrmann pre svega jedan izuzetno zahtevan režiser. Verzija iz 1974 godine je koštala u poređenju sa ovom tričavih 7 (a današnjih 30ak) miliona dolara. Luhrmann-ova, bez marektinga, već preko 100…miliona.
Getsbija glumi Leonardo Di Kaprio ali on nije, naravno, glavni junak filma. Getsbi, kao lik, naravno jeste jer se sva dešavanja i sve sudbine ostalih vrte oko njegove misteriozne figure bonvivana koji se iznenada pojavio u Njujorku sa svojim ogromnim bogatstvom i neprestanim žurkama koje organizuje na svom imanju.
Nick Carraway (Tobey Maguire ) je narator i u romanu i u filmu i kroz njegovu prizmu gledamo Getsbija i njegov zanos/odnos/opsednutost sa Carraway-ovom rođakom Daisy Buchanan (Carey Mulligan).
Ljubavna priča Daisy i Getsbija je u sedištu ovog filma i zauzima centralno mesto/motiv čitave priče. Otkrivajući karakter te (ne)ostvarene ljubavne veze narušio bih vam verovatno narativni tok filma ali ipak moram reći da je… snažna.
Ali, ona je takva, snažna i zanosna, pre svega zahvaljujući maestralnoj interprataciji De Kapria. Gledajući koliko vremena on stvarno provede na ekranu njegova uloga bi, matematički, bila epizodna. Leonardo uspeva da, kao i što to čini Gatsbi, zaseni sve svojom pojavom i harizmom, te i ovaj film, iz Lurmanovog očajnog tajminga i montaže, izvuče na sigurnu obalu…
Jer Luhrmann je ovde, da prostite…stvarno %srao…
Sve ono što je u “Romeo+Juliet” uspešno funkcionisalo kao nešto novo i zanimljivo (mislim na korišćenje pop muzike i kompletnog MTV dizajna čitavog filma) ovde je gotovo nepodnošljivo i jedva sam nekako pregurao do trenutka kada se pojavi Leonardo..i kada, negde nakon prve trećine, stvarno počne pravi film.
Tolika količina audio-vizuelnih napada na čula u prvih 15ak minuta filma gotovo mi je “ubilo” želju za gledanjem nastavka priče.
“Style over substance” ne mora biti nešto loše. Problem je što ovde, osim maestralnog Leonarda DiCaprio-a, svi ostali karakteri su samo karikature, papirni likovi koje razduva Luhrmann-ov vetar već u prvim minutima. Džaba spektakla i nekih vizuelno prelepih prizora kada su efekti na naše emocije hladni i…ružičasti…slonovi…
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
