Obično su kultni filmovi sa razlogom kultni. Osim što kultnost nema nikakve veze sa samim kvalitetom već pre svega sa (malim) brojem fanatičnih obožavaoca dotičnog dela svi ti filmovi, po nekoj logici/iskustvu, moraju imati nešto zbog čega su dostigli taj status. To nešto, i oni neupućeni, površni gledaoci morali bi da uoče nakon gledanja. Elem, kultni koji su u suštini loši, obično su “toliko loši da su u stvari dobri” (da pomenem najpoznatiji takav “Plan 9 iz dalekog svemira“).
Zašto ovoliki dugi uvod, pitate se vi ?
Zato što apsolutno nemam pojma zašto ova splačina od filma uživa nekakav kultni status…
Eto….rekao sam…a sada da obrazložim….
Režija: Troy Duffy
Glume: Willem Dafoe
Sean Patrick Flanery
Norman Reedus
Mada su zvanične kritike (sa razlogom) veoma loše, izgleda da su svi Irci iz Bostona (i širom Amerike) registrovali na IMDB da bi mu podigli rejting. Ne vidim drugačije, a da je logično, objašnjenje.
I kad već pominjem logiku sasvim je logično da ultra talentovani Troy Duffy i režira ovaj film, jer je u doba kada je pisao ovaj scenario, u radno vreme bio kelner (što je inače, da ne bude nikakve sumnje, jedno časno zanimanje) .
Jedina mana ove logike je to što Troy niti je talentovan scenarista, a još manje režiser, mada ne znam kakav je kao konobar.
“The Boodock Saints” je neuspešna kopija Tarantina (Pulp Fiction aka Petparačke priče (1994)), sa nezanimljivim dijalozima koji liče uglavnom na loše prepričane (i to loše) viceve, sa katastrofalnim akcionim scenama koje su takođe (i bukvalno) prepričane.
Iz nekog nepojmljivog ali verujem genijalnog i za moju ograničenu inteligenciju ipak neshvatljivog razloga, svaki put kada je na redu neka rokačina, tu se priča zaustavi a pucačina preskoči. Nešto kasnije, najčešće FBI lik, koga glumi Dafoe ispriča kako je sve to, što u prvom trenutku nismo ni videli, bilo u stvari bajno i sjajno, pa nam se režiser “smiluje” i pusti nas malo da “uživamo” u tim besmislenim scenama nasilja. (Isti taj Dafoe Willem, maksimalno nesputan bilo kakvim režiserskim stegama, svojim glumačkim egom/harizmom/lucidnošću ovde kreira lik koji kao da je ispao iz nekog drugog , nažalost, zanimljivijeg filma).
I tako, dok sam gledao te, tek poneki put zanimljive setpiece-ve, osim dosade osećao sam i neizdrživu želju da odem do toaleta, što je u mom duhovnom stanju zaista veoma neobičan fenomen.
Na skali od (1-6) ocena: 2
recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka
