Gledanje danskog filma “Jagten aka Lov”, režisera Thomas Vinterberg-a, nije mi bilo nimalo prijatno iskustvo. Sve vreme, osim gotovo nepodnošljive tenzije, osećao sam nemoć, nevericu i bes. Sa druge strane, “Jagten” je nepatvoreno remek delo sedme umetnosti.
Prethodno navedena osećanja su ista onakva koja proživljava naš glavni junak, Lucas (Mads Mikkelsen) kada nepravedno bude optužen za seksualno uznemiravanje petogodišnje devojčice Klare. Ona je ćerka njegovog najboljeg prijatelja a on se tek nedavno vratio u rodno mesto i prihvatio posao u obdaništu nakon što je, zbog rezanja troškova u obrazovanju, njegovo radno mesto nastavnika u srednjoj školi postalo višak.
Nevolje počinju zbog naivne dečije osvete za “neuzvraćenu ljubav” i kada Klara saopšti tu jednu nevinu laž ona se ubrzo pretvara u lavinu koja se ne može zaustaviti i koja nemilosrdno ruši sve pred sobom.
Poverenja i prijateljstva se očas posla pretvaraju u sušte suprotnosti a mali gradić se gotovo u potpunosti okreće protiv svog, do nedavno, uvaženog građanina jer, naravno, mala deca ne mogu lagati o takvim stvarima. Ono što posebno Vinterberg umešno čini u ovom filmu jeste da gotovo hiruruški precizno prikazuje ponašanje/teror lokalne zajednice u odnosu na pojedinca i kako je veoma jednostavno, ono što smatramo tekovinama savremene civilizacije (čitava ta procedura postavljena da se na efikasan način zaustavi i otkrije pedofil) okrene i zloupotrebi protiv nevinog.
Ono što dodatno gledanje ovog Vinterbergovog filma čini jednim izuzetno teškim (za gledaočeve živce) ikskustvom jeste da u njemu nema klasičnih negativaca. Mi naravno navijamo za našeg junaka zbog užasne nepravde koja mu se čini ali istovremeno, duboko u sebi znamo, da su svi postupci njegovog najboljeg prijatelja, kolega sa posla i okoline, motivisani isto tako užasnim saznjanjem o čoveku kome je posao da pazi na njihovu decu.
Ne možemo se ljutiti ni na tu devojčicu jer ona je, na posletku, samo jedno petogodišnje dete…
Mads Mikkelsen je fascinatno ubedljiv u glavnoj ulozi čoveka koji stoički prihvata da se svet ruši oko njega i koji, u pojedinim trenucima, i svesno srlja u svoju propast.
I tako, dok za neke grozne postupke imamo opravdanje, možda je najstrašnije pitanje i spoznaja nakon gledanja ovog filma ne ta, kako bi ste se vi lično osećali da vas nepravedno optuže za tako nešto, nego upravo pitanje a kako bi ste vi reagovali kada bi vam neko saopštio da je vaš komšija, prijatelj, kolega sa posla monstrum. Da li bi ste poverovali u zdrav razum (činjenice koje vam predoče nadležne institucije) ili u sopstveni osećaj (kriv je=ubij ga, nije kriv=pozovi ga na večeru…pa ga ubij 🙂 ).
Na skali od (1-6) ocena: 5
