Režiser Park Chan-wook je sigurno najzaslužniji za prodor korejskog filma na svetsko tržište. Njegov legendarni (i fenomenalni) “Oldboy” bio je pionir osvajačkog pohoda ove azijske kinematografije koja je svoj vrhunac doživela trijumfom na ovogodišnjem oskaru. Tek što je “Parazit” uzeo oskara svet je otišao dođavala ali to je neka druga priča…
Parkov opus sam delimično ispratio. Osim, već pomenutog, Oldboy-a pogledao sam još samo onaj, na kraju ne baš s(p)retno izveden debi za englesko govorno područje, “Stoker” (dugo se već kanim da uronim u Parkovu Vengeance trilogiju).
Ono što će i površni gledaoci odmah shvatiti jeste da Park Chan-wook gaji jedan izuzetno vizuelno ekspesivno/impresivan stil te ne čudi što je i “Sluškinja” na tom “slikovnom” planu veoma ubedljivo ostvarenje. Nikako sebi da oprostim što nisam ugrabio priliku da ga vidim na velikom platnu (kako izistinski zaslužuje) na FEST-u 2017 godine.
Odatle (sa FEST-a) ću pozajmiti/ukrasti jedan deo najave ovog filma.
Film Sluškinja je inspirisan istorijskim krimi romanom Džeparoš Sare Voters.
Tokom tridesetih godina, u Koreji pod japanskom okupacijom, mlada devojka Suki dobija posao kao sluškinja japanske naslednice Hideko, koja živi usamljeničkim životom na velikom seoskom imanju pod budnim okom nadmenog ujaka Kozukija. Ali, sluškinja nosi tajnu.
Naravno, sluškinja ne nosi tajnu (kako je bezvezno i bukvalno neko preveo ovo za sajt FESTa). Ona krije tajnu. A ako ćemo o nošenju nečeg Kim Tae-ri (sluškinja) u ovom filmu često ne nosi ništa a ni njena gospodarica (koju glumi još jedna Kim, ali Min-hee) ne voli baš da skriva svoju lepotu.
Upravo su ove scene (možete videti par slika iz tih kadrova) bile dodatni začin i nešto što je izazvalo određene kontroverze. Jesu ove erotske scene senzualne ali istovremeno i eksploatorske/voajerske.
Osnovni problem koji imam sa njima jeste ne taj što one postoje već taj, ma koliko vam to jeretički zvučalo :), što stvarno predugo traju.
The Handmaiden tj. Agassi (na korejskom ili ako baš hoćete pravi korejski 아가씨) traje 145 minuta. Tih 145 minuta za jednu viskobudžetnu (za Koreju) kostimiranu istorijsku dramu je moguće sasvim primereno ali ove scene pojedu nekih dvadesetak minuta filmske trake i dodatno poremete već (delimično) problematični tempo samog filma.
Mada, moje prokletstvo najgenijalnijeg i najpametnijeg (da ne pominjem lepotu i fizičku spremu) čoveka na svetu celom, je i ovog puta dalo danak te mi je “Sluškinja” na tom pripovedačkom planu bila i najslabija.
Zaplet i nije toliko zapetljan i zanimljiv koliko su autori mislili. Moje pretpostavke sa polovine filma su se obistinile u potpunosti (ali to, naravno, može biti samo zbog onog što sam već u prethodnom pasusu naveo o mojim super moćima).
Ova korejska verzija klasičnih američkih “heist” filmova je spektakularna na svim nivoima (vizuelnim, glumačkim, scenografija, muzika itd…) osim onog što je možda najbitniji…same “pljačke/prevare”.
Daću na kraju jednu veoma visoku krajnju ocenu. Možda će mi film biti zanimljiviji kada ga budem drugi put gledao jer ću pažnju posvetiti nekim drugim detaljima a ne samom odgonetanju zagonetke. U svakom slučaju “The Handmaiden” zaslužuje još jednu šansu.
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
