Komičarka Jillian Bell glumi Brittany, devojku malo poveće težine, koja nikako ne može da se fokusira na posao, život, dijetu, sreću… Shvativši da je vrag odneo šalu, Brittany odlučuje da se baci na trčanje i da učestvuje u, i najbitnije, završi svih 42km, Njujorškog maratona.
Ova početna premisa, naravno nije nimalo originalna. Nadam se da ste gledali onaj divni dokumentarac Mladena Matičevića “Kako postati heroj” (2007) o tome kako je on odlučio da istrči Beogradski maraton.
Istovremeno, priča o autsajderu koji mora pre svega da pobedi sebe uvek je potentna za publiku. Mi volimo da navijamo za gubitnike. Ako je još prikazana u komičnom ključu, mašala… teško da se tu može omašiti.
Pokazalo se da je režiser i scenarista Paul Downs Colaizzo u svom debiju ipak uspeo da tu ideju “pokvari”. Omanuo je.
U početku, “Brittany Runs a Marathon”, obećava. Jillian Bell je dobra, i lagano nosi (na žalost vidljivu) prostetiku kojom joj je povećana težina. Tu je i interesantna potencijalna ‘veza’ sa kolegom Jernom sa ‘posla’ (čuvanje kućnih ljubimaca u kući odsutnih vlasnika) . A najgotivniji lik u filmu je prijatelj Seth kojeg upoznaje tokom trčanja i koji će joj biti najveća podrška.
I taman kada su postavljeni fini temelji za potencijalno dobar film, scenario (i režija) Colaizzo-a krenu u nekom kvazi ozbiljnom smeru, sa sve nekakvom lažnom dramom i patetikom.
Otprlike u trenutku kada gledalac (ja) načisto izgubi interesovanje za ono što se dešava na ekranu, počne da obraća pažnju na neke druge stvari. Političko inkluzivne i korektne. A ovaj film je prava riznica toga…toliko vam to nabijaju na nos da se u jednom trenutku upitate da li gledamo film ili pamflet.
Seth (inače, kao što rekoh, meni najdraži lik iz filma) je gej. Nikakav problem. I to što je u srećnom braku sa drugim muškarcem je lepo. Pa i to što imaju malo dete. Super…sa srećom. Mašala ! 🙂
Ali hajmo dalje… Britannyjeva sestra je u srećnom braku sa crncem (debeli tj. ne baš elegantno popunjeni Afro Amerikanac bez afro frizure). I on je kul lik. Stvarno.
Samo što u jednom trenutku, imamo čitavu scenu, u kojoj Britani iz nekog razloga zaspe čitav skup prijatelja na porodičnom ručku sa “kofom govana” tj. najgorim uvredama, upravo na račun debljine. Drama!
Zatim taj njen potencijalni momak Jern je Indijac (ako se dobro sećam) te nam sledi i tirada na njegovo poreklo.
I komšinica/prijateljica ima problema sa lekovima/drogom plus ima problema sa roditeljskim starateljstvom nad decom.
Sve to, pojedinačno, verovtno ne bi bilo primećeno. Ovako na gomili, ne možeš a da ne osetiš da iza projekta Amazon studia stoji jasna agenda. Mrzim filmove sa agendom koju ti nabijaju na nos. Hoću da gledam film a ne da mi ispiraju mozak. Može to, dragi ljudi, da se uradi na daleko suptilniji i efikasniji način.
(a ovom mom rant-u ne pomaže ni činjenica da sam otkrio da je i režiser gej što inače ne stoji na njegovo WIKI strani. Krajnje zlo vreme je stiglo kada su me naterali da se uopšte i zapitam da li je i on pripadnik neke ugrožene vrste)
Na skali od (1-6) ocena: 2
