Kako izgleda biranje filma/torenta koji će te pogledati ? Siguran sam da često liči kao na nešto sa ove slike dole.
Na primer, hoćete neki horor. Izaberete tu kategoriju, lupite ENTER, i otvori vam se čitav (vrli) novi svet… Sa hororima je problem što će te tako odmah naletiti na gomilu “škarta”, pogotovo (količinski) kada su u pitanju horori u poslednjoj deceniji. Sada se oni snimaju i mobilnim aparatima.
Kako onda izabrati film a da prethodno nemaš nikakva saznanja o njemu ? Koja je magična formula ? Krenućete od postera…
“My Soul to Keep” je imao poster koji je obećavao. Dečak ispred uklete kuće… Nešto što vuče na takve filmove iz osamdesetih (ili za vas “sveže” na Stranger Things) koji imaju gomilu bisera (The Goonies (1985)) ili onih koji to baš i nisu (Explorers (1985)).
Kratak sadržaj je takođe davao nadu da će ovo biti zanimljiv film.
“Devetogodišnji Eli veruje da čudovište živi u njegovom podrumu i da će mu ukrasti dušu”
Ništa to nije fabulozno ali deca protiv čudovišta su oduvek bila “my cup of coffee and tea” 🙂 .
A onda sam pogledao ocene na IMDB. U suštini nisu mi one previše relevantne ali obično ove nove i nepoznate filmove (za koje nikad niko čuo nije) sa baš lošim ocenama izbegavam. Kad’ tamo…užas.
Pet (5.0) ? Onda je ovaj film katastrofa… nema druge zar ne ? Jer, kada su u pitanju ovi “nikad čuo” filmovi za koje je glasalo veoma mali broj ljudi obično su ocene previsoke jer producenti/autori angažuju svoju rodbinu da im piše panegirike i samo daje desetke.
Pokazalo se da ovih (trenutno) 573 IMBD člana nisu familija a ni vala neki filmski znalci.
Ajmal Zaheer Ahmad, režiser i scenarista, a kasnije sam otkrio i vlasnik producentske kuće “Exxodus Pictures” koja stoji iza ovog filma, nije snimio horor na koje je ta (IMDB) publika možda navikla,
Nema ovde gomile jump-scare-ova, liptanja krvi iz otkinutih (dečijih ?) udova, Nema ubica sa sekirom ili duhova bez sekira. Uopšte nema sekira.
Ahmadov scenario nije naročito originalan i ima puno već poznatih narativnih klišeja ali i sama osnova filma već jeste kliše (čudovište koje živi u kući i progoni decu).
Takođe, vidljiv je skroman budžet koji se ogleda osim “tehnologije i spec. efek.” i u kastingu nepoznatih/debitantskih glumaca.
nema šanse da ima dovoljno godina da bude majka i njegove tinejdž sestre.
Ali uprkos svim tim objektivnim “problemima” vidi se da je Ahmedi bio zaljubljen u ovaj projekat. Lokacija kuće je veoma vešto iskorišćena, glavni dečak je povremeno stvarno brilijantan (a povremeno amaterski iritantnan mada mi to ne smeta) a svi (glavni) likovi deluju dovoljno realistično da ih doživimo kao da su “od krvi i mesa”. Plus, ti specijalni efekti možda jesu skromi ali su pristojni.
Hoću reći, suštinski ova priča funkcioniše dovoljno dobro da bi nam do sudbine protagonista sa (malog) ekrana stvarno stalo.
Poslednja trećina filma deluje pomalo haotično i možda vam se neće dopasti ideja koju je Ahmedi uspeo da nam “potajno” poturi ali meni, takva, deluje još više autentično i emotivno, u skladu sa pričom.
Doduše, na samom kraju, ima jedan nepotrebni dodatak, ali opet, i sa njim, nema šanse da bi ovom filmu dao peticu (na IMDB)…vredi on ipak više.
Na skali od (1-6) ocena: 3-
