Moram priznati da se umalo ogreših o ovo delo Alexa Pine. Pogledao sam “La casa de papel” još pre par godina na Netflix-u, negde u doba kada je tek počinjao hajp na tu temu, i do pre koji mesec bio sam spreman da na osnovu tog “gledanja” sačinim ovaj tekst.
Na sreću odustao sam od te ideje. Pogotovo što sam konačno nagovorio familiju da je pogledamo zajedno. Pre svega zbog “Bella Ciao”…
I tako, juče smo završili sa gledanjem prve dve sezone (ne znam ništa šta nas čeka u nastavku serije) a “Money Heist” će konačno dobiti zasluženo mesto na ovom blogu.
Napisah, u prvom pasusu, reč gledanje pod znacima navoda. Upravo tako napisana odgovara istini. Kada sam je po prvi put gledao učinio sam to u pravom “bindž” stilu…sa sve preskakanjem/premotavanjem delova nekih a poneki put i kompletnih epizoda (pričam o formatu od 22 komada koje se nalaze na Netflix-u). Hoćete reći da vi tako nešto ne radite? Stvarno pogledate kompletnu seriju od 1234 epizode za dva dana a bez “slučajnog” premotavanja/preskakanja neke scene,epizodice? Ne idete do toaleta, kuhinje, komšinice na kafu ili ne zadremate na kauču dok sve vreme,”neprestano” , teče neka serijica na ekranu?
Kada je serija premijerno bila prikazana na španskoj Antena 3 (da to je upravo ona TV stanica koja stoji iza serije Internat) išla je u 15 epizoda koje su bile dužine nešto preko 60 minuta (što je uobičajeno za Španiju). Za Netflix je premontirana u 22 epizode (prva sezona 13 a druga 9) što se pokazalo kao idealan format.
Bio sam grozan i nestrpljiv prema “La casa de papel” ali i takva imala je šarma. Ako nastavite sa čitanjem teksta na sledećoj strani numerisanoj brojem 2 (koja, logično, sledi nakon strane 1) otkrićete kako su se njene realne mane pretvorile u vrline…
