“Hajde da uplašimo Džesiku do smrti” iz 1971 godine, osim što ima veoma interesantan naziv, pokazaće se, ima i dovoljno kvaliteta da vam ga drage volje mogu preporučiti.
Naravno, krenućemo od pompeznog naziva filma koji me, suštinski, i najviše nervira ali istovremeno on je i glavni razlog što sam naposletku pogledao ovo ostvarenje.
Kada je ovaj nezavisni niskobudžetni horor te daleke 1971 godine pokušao da nađe distributera koji će ga predstaviti široj publici jedan od uslova koje je postavio Paramount (kada ga je otkupio) bilo je da se “bezvezni” i jednostavan naziv “Jessica” promeni u komercijalniji i efektniji, ovaj pod kojim ga “svi” znamo: “Let’s Scare Jessica to Death“
Ta promena nije mnogo pomogla. Ovaj film režisera John D. Hancock-a je decenijama ostao nepoznat sve dok poslednjih godina nije stekao reputaciju koja ga sada prati. Takvu reputaciju da ga neki svrstavaju u top liste 100 najboljih/najstrašnijih filmova koje možete pogledati.
“Džesika” svakako nije (mnogo) strašan film. Horor koji će te osetiti dolazi duboko iz pozicije uma glavne junakinje (uz njen povremeni unutašnji monolog koji čujemo u off-u) koju, apsolutno sjajno, glumi Zohra Lampert.
Upravo je njena “vazdušasta”, eterična i uverljiva gluma ono što ovaj film izdavaja od sličnih.
Džesika, tek što je izašla iz mentalne ustanove (aka ludare), naizgled izlečena, sa svojim suprugom i jednim prijateljem, iz Njujorka odlazi u provinciju, u malo mestašce gde su kupili napuštenu farmu (na kojoj će gajiti paradajz i piliće)
Ali sama farma, osim devojke lutalice koja se tu privremeno smestila, krije mračnu porodičnu istoriju. To i nije toliki problem koliki je činjenica da je i gradić u blizini prepun čudaka koji baš i ne vole strance.
Džesiki počinju ponovo da se priviđaju stvari (ili barem ona tako misli) a mi, publika, dovedeni smo u situaciju da zajedno sa njom pokušavamo da razjasnimo kako je to biti ni među javom ni međ’ snom…
Obično takvi filmovi koji se igraju realnošću čuvaju ključne informacije za samu završnicu (gde otkrivamo da li je sve to što smo videli u umu protagoniste ili je stvarno) i obično na tom poslednjem ispitu i padaju.
“Let’s Scare Jessica to Death” to ne čini i od početka nam jasno naglašava da nam je naš glavni pripovedač “lud” što, uz finu atmosferu koju nam Hancock gradi ameriken kadrovima pomešanim sa nekim neobičnim uglovima kamere i fokusom na neke detalje a potom opet na krupne kadrove, uz nekoliko subjektivnih efektnih iz prvog lica scena.
Opet, imajte u vidu da je budžet ovog filma izuzetno mali, da su ostali glumci izuzev, moram ponovo istaći, izuzetne Zohre Lampert, samo korektni i ništa više od toga, i da sam scenario nije bog zna šta.
Neki će možda biti razočarani završetkom, drugima pak se neće svideti to što je ovo većim delom pre svega pshihološka drama, a trećima će ovo biti veoma, veoma dosadno (pogotovo ako očekujete standardni horor).
Sve te primedbe mogu da razumem i “Hajde da uplašimo Džesiku na smrt” (naslov koji vas vodi totalno na pogrešan trag) ne treba stavljati na nekakav pijedestal ovog žanra. Ipak, svojom neobičnom strukturom i vizuelnom impresijom, uz vrhunski perfomans glavne glumice (istovremeno krhke i, moguće, veoma opasne) ljubitelji filma koji možda i ne preferiraju horor kao žanr, morali bi naći u ovom ostvarenju dovoljno interesantnih stvari vrednih bar za jedno gledanje.
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
