Istoimeni roman John le Carré objavljen je daleke 1993 godine i postoji velika verovatnoća da sam tu knjigu pročitao. U to doba sam čitao sve živo…i nisam pio pivo.
Ne sećam se da li je baš bilo tako ali u svakom slučaju, ovaj moj uvod (u kome ste otkrili strašnu istinu o mom čitalačkom poroku) je zgodan način da vam saopštim da je verovatno, što se tiče “Noćnog menadžera”, bolje da ga pročitate nego pogledate.
Često se koristi jedan izraz (i ja ga često rabim) u kritikama, “Papirnati likovi”. I dok je on suštinski besmislen u književnim kritikama, u analizi onoga što možete videti na velikim i malim ekranima, svakako da ima sasvim jasno značenje.
Likovi i odnosi među njima u “The Night Manager”-u su površni, jednodimenzionalni i prazni. Gotovo da je svaki od njih samo nekakva zamišljena ljuštura određenih tipskih očekivanja, reprezent miliona puta obrađenih klišeja iz špijunskih (i ne špijunskih) tema.
Dobra, i inače veoma draga, Olivia Colman koja je dobila ulogu tajnog agenta Barr (koji je inače u romanu muškarac) beše trudna prilikom snimanja pa su nenadano uključili i tu trudnoću u njen lik. Pokazalo se da je to praktično i jedini originalni parčić ove šestodelne serije u moru svih tih “papirnih” likova.
Glavni junak je Jonathan Pine (Tom Hiddleston), bivši vojnik, a sadašnji noćni menadžer u hotelu u Kairu koji biva upleten u mrežu “najgoreg čoveka na svetu”, nemilosrdnog trgovca oružjem Richarda Ropera (Hugh Laurie), tako što će biti regrutovan, od strane Barr, kao njihovo tajno “oružje” za privođenje ovog zločinca pravdi.
Razloge zbog čega Pine pristaje na tu igru i njegove motive ne bih otkrivao (mada bi to bili praktično spojleri samo za prvu epizodu) ali moj komentar bi bio sledeći.
Onoliko koliko poverujute da je Pine-ova romansa bila autentična i jaka toliko ćete poverovati u motivacije svih njegovih daljih postupaka, a kada taj početak nije ubedljiv, kao što nije, teško ćete moći sami sebi opravdati sve ono što sledi.
Nažalost tako je i sa svim ostalima. Olivia Colman je super i divno je što je trudna, ali ta njena trudnoća dodatno karikira već neverovatno loš prikaz njenog sektora. Ona i njen pomoćnik, u svom uredu u Londonu, deluju kao amateri. Smušeni amateri.
Čitav taj politički zaplet je naivan i smešan. Možda je to tako i izgledalo 1993 godine, ali u današnjem surovom svetu (a ekranizovano je kao da se radnja dešava upravo sada), ovakvi špijuni i jeftini prevaranti bili bi počišćeni prvom prilikom.
Ono što definitivno funkcioniše u ovoj seriji i zbog čega je možda i vredi pogledati jeste odnos i scene između Hugh Laurie i Tom Hiddlestona. Laurie je ovde izistinski užasan i zastrašujuće negativan u najboljem smislu tih reči. Laurie uspeva, često i bez reči, samo svojom mimikom, da stvori lik hladnokrvnog bezosećajnog i surovog bića koje ne preza ni od čega da bi ostvario svoj cilj.
Zbog toga, i gotovo samo zbog toga, režiserka Susan Bier (onaj čuveni BirdBox je njenih ruku (ne)delo) uspeva da kreira nekoliko izistinskih napetih momenata u kojima strepimo za naše junake.
Napr. poslednja, završna epizoda (inače i najbolja od svih) je upravo primer svega onoga što je ova serija morala biti… a nije. Nedovoljno je to za dobru, ali za prelaznu ocenu…jeste.
Na skali od (1-5) ocena: 2 +
recenzija: DeHičkok
*ovaj sedokosi glumac je Neil Morrissey iz “Nepristojnih ljudi aka Men Behaving Badly”
