The Tamarind Seed (1974)

I dalje se bavimo nekim perifernim, manje bitnim, filmovima u karijeri Blejka Edvardsa. Na red je došao “Seme tamarinda” hladno ratovska romansa iz 1974 godine.

U tom trenutku ovaj projekat svakako nije trebalo da predstavlja taj “manje bitan film”. Kao prvi iz produkcije Lorimar, “The Tamarind Seed” je zamišljen kao pobednički povratni tiket za mnoge učesnike. Julie Andrews (koja se u međuvremenu udala za Edwardsa ) nakon 4 godine se vraćala filmu a Omar Sharif je pokušavao da prekine niz loših filmova (od kojih su svi bili prestižna dela poznatih režisera).

I Blake Edwards je pronašao utočište u Lorimar-u. Neki njegovi prethodni filmovi prošli su neželjenu intervenciju i izmene od strane holivudskih studijskih glavešina , zbog kojih je Edwards razvio dugogodišnji odbojni stav prema tom svetu.

Pokazalo se da je “The Tamarind Seed” uspeo da vrati poverenje (i finu zaradu) u sve učesnike ali je, svakako, ostao jedan od onih zaboravljenih filmova koji vam uopšte neće pasti na pamet kada govorite o karijeri bilo koga od njih.

Šta je to što ovaj mali kinematografski biser doveo do sklerozne tačke, da ne kažem slepe mrlje za današnje generacije…bez povratka ? Ili, možda je još bolje pitanje, kako je on i dalje, sa pravom, biser ?

Ja sam napr. među onima koji nikada nisu imali preteranu želju da posegnu za tim delom filmografije gospodina Edwardsa. Mnogo sam se više radovao što ću konačno pogledati “A Fine Mess” nego ovo (nepoznato) čudo.

A onda je krenula gornja uvodna špica i “The Tamarind Seed” me je doslovce odmah opčinio. Dizajner ovog izuzetnog uvodnog dela je Maurice Binder i to što vuče na James Bond ne sme da vas čudi jer je taj čovek napravio špice za čak 16 filmova o 007. Plus, za muziku je zadužen genijalni John Barry, takođe stari dobri poznanik sa najslavnijeg špijunskog serijala.

Vrteo sam ovaj uvod jedno 5,6 puta i tek onda krenuo sa gledanjem… i da vam odmah kažem… možda su moja očekivanja bila i previše “napumpana” :).

Nije “Seme tamarinda” nekakvo remek delo, nešto što morate obavezno pogledati. Oni koji očekuju nekakvog romansiranog James Bonda što pretpostavlja i puno akcije biće razočarani. Ni vi koji mislite da je u pitanju priča prepuna preokreta i pitanja “ko kome radi iza leđa” tako tipičnih za špijunske standardne filmove smanjite doživljaj…nije ovo ta sorta.

Na odmoru na Barbadosu, Engleskinja Judith Farrow (Julie Andrews), razočarana u ljubav nakon raskida veze (koja nikuda nije vodila), upoznaje šarmatnog Rusa Feodor Sverdlova (Omar Sharif), vojnog atašea u sovjetskoj ambasadi u Parizu.

U doba hladnog rata (te sigurno i danas) ljubavna veza između dve suprostavljene strane odmah bi izazvala pažnju tajnih službi sa obe.

Tako i ovde, moguća ljubavna romansa, odmah na početku nailazi na nepremostive prepreke jer Judith radi i poznaje ljude koji su veoma interesantni sa tog obaveštajnog aspekta pa se crveni alarm pali i kod KGB i kod MI6 (ili MI5).

Da li ljubav ne zna za granice i koje su prave namere učesnika i (neželjenih) posmatrača ove romanse saznaćete ako pogledate film.

Edwards (koji je napisao i scenario baziran na romanu iz 1971 g.) plete ovu priču pre svega na harizmi dvoje glavnih glumaca. Onoliko koliko vam hemija Sharifa i Andrews zrači sa ekrana, onoliko koliko verujute u nju, biće vam i ono što sledi ubedljivije i jače. A sledi, u završnici, nekih 20ak minuta saspensa na nivou Hičkoka… ko bi rekao da je Edwards bio stanju da izvede tako nešto ? 🙂

“The Tamarind Seed”, bez obzira na svoju arhaičnu temu, deluje sveže i veoma gledljivo. Tu “zabranjenu ljubav” i danas , nažalost, možemo sasvim razumeti.

Likovi Julie i Omara u filmu zrače nekim davnim, zaboravljenim dostojanstvom i možda upravo zbog tih nekakvih izgubljenih ideala, bio sam spreman da uronim u ovaj svet…uz setnu pesmu.