Ima loših i loših filmova. “The Last Thing He Wanted” je loš ali, nekako mi se čini, da su neki od učesnika ovog nesrećnog projekta propali na častan način. Hoću reći, uprkos volje i truda, sudbina je bila luda.
Doduše, to nije nikakvo opravdanje što je ovo Netflix čedo, koje je okupilo impresivan glumački ansambl (Ben Affleck, Anne Hathaway,Willem Dafoe, uvek zanimljivi Toby Jones…), na kraju ispalo katastrofalno.
Snimljen po istoimenom romanu Joan Didion, napisanom daleke 1996 godine, “The Last Thing He Wanted”, je priča o novinarki Eleni McMahon koja, nakon provokativnih i istinitih reportaža sa ratišta južne Amerike (u kojoj su Amerikanci uvek imali upletene prste), biva premeštena na izveštavanje sa predsedničke Reganove kampanje za reizbor 1984 godine.
Ellene je odrasla u nefunkcionalnoj porodici. Otac ju je napustio još kada je bila mala ali, nakon smrti majke, upravo on ostaje njena jedina familija. Ellena nije nikada znala čime se tačno bavi, njen otuđeni, roditelj te kada joj on predloži, a nakon zdravstvenih problema, da ona završi jedan njegov poslić ona to rado prihvata.
Ubrzo se ona nađe u sedištu međunarodne zavere, šverca oružja, špijuna i svega onoga što svako, ko je bar malo pogledao neki film koji se bavio sličnom temom, zna da se krije iza termina “Iran Kontra afera“. Ta mrlja (od mnogih mrlja) u američkoj istoriji prethodno je i na posredan i direktan način već mnogo puta obrađena (i to znantno bolje) te mi nije jasno koji su motivi stajali iza odluke da se krene u ekranizaciju ovako “akutelne” teme.
Ne znam kakav je sam roman ali pretpostavljam da je film bio zamišljen kao nekakva velika ljubavna melodramska priča u kojoj se, na “raskrsnici svetova”, nađu dvoje nesretnih ljubavnika koji, zbog zvaničnih “funkcija”, ne mogu da ostvare sreću svoju, dok se u njihovoj/njenoj pozadini, odvija velika i mala prljava politika.
ova prethodna rečenica, ma koliko konfuzna zvučala, nije ništa u poređenju sa konfuzijom koju je, siguran sam, u svojoj glavi imala režiserka i scenaristkinja ovog filma, dama po imenu Dee Rees.
Dee Rees jednostavno ne ume da obavlja posao koji je, kako lepo piše u njenoj biografiji, učila pod ličnim mentorstvom velikog Spajk Lija.
U toj njenoj biografiji piše i da je LBGT što nema nikakve veze sa ovim filmom, ali sasvim je zgodan podatak kojima se može opravdati ona teorija (zavere) da ako si pripadnik manjine (a ona je dvostruki jer i crnkinja) i plus žena (znamo kakva se diže frka oko toga što se daje malo filmskih šansi ženskim autorima-režiserima) i plus na plus, pogodna je (politička) klima dobićeš (holivudski) posao bez obzira na svoj talenat.
Kada film iz jedne, možda monotone ali ipak relativno podnošljive, drame pređe u triler dešava se “raspad sistema”. Sama završnica donosi nekoliko apsurdnih vizuelno rešenih scena (na granici burleske) čiji je krajnji utisak dodatno pogoršan očajnim tempom i besmislenim postupcima aktera.
Mada se Hathaway trudi a i Defoe je sasvim solidan u svojoj maloj ulozi, Ben Affleck ovde jednostavno ne funkcioniše. Ništa u vezi njegovog lika ne deluje uverljivo a gospodin Affleck deluje kao da sve radi, da prostite, preko kancelara Austrije.
Možda je u početku filma i delovalo da neko (Rees?) drži uzde ali u jednom trenutku ovaj “konj” se otrgne i povuče diližansu (i sve njene putnike) bukvalno ka provaliji.
Na skali od (1-6) ocena: 1+/2-
*samo zbog truda glumaca (ne računajući Afleka) i zanimljive muzičke teme Tamar Kali. Kada smo već kod zanimljivosti, montažerka ovog užasno montiranog filma je takođe žena a vi koji me zbog toga sada nazivate mizogonistom samo želim da vam kažem da ovo činim upravo u ime feminizma i rodne ravnopravnosti. Žene, imate vi mnogo bolje predstavnike od ove Dee Rees.
