Ovaj mali (i po budžetu i po ambicijama a, pokazaće se, i po krajnim dometima) horor smešten u bespuća prerije (u doba Divljeg zapada) ipak ima nekoliko faktora koji ga čine interesantim.
Pođimo od same priče, to jest od ideje da se vestern ikonografija ogrne mračnim hororom. Nema puno takvih filmova. Nema doduše više ni vesterna.
Emma Tammi u svom debitanskom režiserskom ostvarenju (scenarija kojeg je pisala takođe debitantkinja Teresa Sutherland) veoma vešto koristi neke prepoznatljive vizuelne pejzaže davnog i gotovog izumrelog žanra (neki od početnih kadrova su neskriveni omaž “Tragačima” Džona Forda).
Takođe Tammi Emma, osim nekih nesumnjivo veoma lepih slika, uspeva i da fino gradi atmosferu beskrajne samoće u kojoj se naši protagonisti nalaze. Ovog puta, osim divlje prirode glavna junakinja mora da se suoči i sa nekim, ne baš prirodnim, pojavama, od kojih je napad čopora divljih vukova možda i najmanje strašan.
Glumački ansambl je možda mali ali je veoma talentovan. Mada većini publike ovi glumci neće značiti mnogo ispade da sam većinu njih već gledao.
Centralnu ulogu tumači izuzetno dobro Caitlin Gerard i upravo zahvaljujući njenoj snažnoj interpretaciji “The Wind” uspeva da “sakrije” neke očigledne mane na nivou same priče.
Upravo je priča glavni problem ovog horora. Ako zanemarimo sve ove prethodne pozitivne stvari teško da će pravi ljubitelji naći mnogo zadovoljstva u njemu. Naime, kada u drugoj polovini, “The Wind” definitvno iz neke vrste psihološke drame, pređe u čisti horor (koji je pak drastično osakaćen gotovo nepostojećim budžetom), film postaje znatno predvidljiviji i monotoniji.
Čudno je to kada vam se početna “monotonost” i sporost, praćena dugim kadrovima, total planovima i beskrajnom zastrašujućom tišinom (prekidanom hučanjem vetra) znatno više dopadne nego kada zlo pokaže svoje pravo lice.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
