Curon (2020-?)

Postoji nekoliko bizarnosti oko italijanske serije Kuron (Curon) koja je pre neki dan “sletela” na Netflix platformu.

Glavna mi je svakako ovaj gornji natpis koji iskoči na samom kraju prve sezone, pred standardnu odjavnu špicu. Naizgled i na prvi pogled, humana posveta, ali ako znate na kakvu je seriju zakačena (ne ulazeći, trenutno, u upitni kvalitet), u kojoj su ljudi neljudi, deca monstrumi a “normalni” prokleti, ona deluje i cinično i bezosećajno.

Mada, čini mi se da uopšte o tom (smislu) nisu ni razmišljali, nego su ovu “etiketu” nalepili eto da bi bili zgodno socijalno društveno korektni.

Druga bizarnost je vezana za ime grada i lokaciju gde je ovo snimljeno. Bio sam ubeđen da zvonik koji izvire iz jezera stvarno postoji ali isto tako sam bio uveren da su tu lepu (i upečatljivo jezivu) građevinu kao i mesto iskoristili samo kao enterijer za taj izmaštani prokleti gradić po imenu Curon.

Ali ne lezi vraže.

Ovaj Curon je upravo taj Curon (na nemačkom Graun im Vinschgau) u italijanskom Tirolu, u blizini granica sa Austrijom i Švajcarskom. Da sam stanovnik tog mesta dobro bih razmislio da ovoj ekipi dozvolim povratak za nastavak jer sam u seriji predstavljen kao osoba ograničenih, sektaških shvatanja koja mrzi strance, živi u mestu u kome je normalno da svake noći nestaje struja, a ako me kojim slučajem ne pojede vuk, već će se neka druga neman (u ljudskom obliku) razračunati sa jadnim ‘mnome…

Nego, o čemu se ovde u stvari radi.

Nakon traumatičnih događaja od pre sedamnaest godina Anna Raina se vraća sa dvoje dece (blizanaca i sedamnaestogodišnjaka) u rodno mesto. Ta trauma nam je prikazana odmah na početku, u prvih par uvodnih minuta, a ako ne želite, kao ja, da shvatite negde tek pri kraju epizode, devojka sa puškom jeste stvarno Anna (ili bar neko ko je pljunuta ona)

Stižu u hotel kojim upravlja njen otac (a deci deda), ogromnu staru zgradurinu u fazi raspadanja. E sad, ako sam dobro razumeo engleski prevod, glavni razlog što su tako iznenada napustili dom u Milanu, beše strah od oca/muža, koji ih valjda progoni.

Kasnije će se ispostaviti da ih taj otac/muž nije video bar desetak godina pa mi i dalje nije jasno što se Anna vraća u Curon. Plus, i Annin otac a dedata na decata, ne želi je u kući/hotelu, niti je uopšten obavešten da oni stižu, a plus na plus, i svoje unuke po svemu sudeći tek po prvi put u životu vidi.

A deca, deca su divna. Ona je nadobudna tinejdžerka toliko opaka da za očas posla može da sredi školske siledžije, a on je nežnije duše, polugluv što odmah znači da u stvari ima super sluh, opsednut dronovima.

Nešto mi škripi iznad glave
(Curone Curone)
Moje klempavo uvo čuje
(Corone Curone)
Ne, to nisu koraci majke
(Curone, Kurone)
već otkucaji pejsmejkera 
dede moga

Ta deca, za divno i nemoguće čudo, odmah sutradan po dolasku u Kuron kreću u novu školu (kakav upis kakvi bakrači) gde stiču nove prijatelje, isto tako pametne i duhovite tinejdžere koji svi idu u isto odeljenje. Kuron je mali grad, malo đaka a još manje profesora, toliko ih ima da im predaje jedna majka.

To novo društvo (iz odeljenja) poziva naše došljake na noćnu žurku. Na tom partiju, upoznaće se dvoje mladih, taman dovoljno da razmene nežne poljubce (malo nevinog LBGT u današnje vreme ne može da škodi a svakako da prija jer sva vrata otvara…a i onako je jedna od obaveznih stavki koju je potrebno “precrtati” ako želiš “dozvolu za emitovanje”).

Inače, niko u gradu Curon ne voli familiju Raina (‘uništili su ovaj grad već jednom‘ kaže (otprlike) jedan jednooki tip) a njegovo stanovništvo kao da je pobeglo iz (rimejka) filma “The Wicker Man“.

Sve što vam do sada pričam je iz prve epizode. Ona je i sama prilično traljavo realizovana ali ipak ne toliko loša da ne bih pogledao i drugu. Vi koji ipak odlučite da krenetu u sedmodelnu odiseju sa Curonom videćete i vukove, Doppelgänger-e, dronove, redovna “pomračenja” struje, figaro mačke, škriputave mračne hodnike, sneg i planine.

Ovako nabacano na gomilu možda vam deluje i interesantno i nema sumnje da je, kada je ova gornja grupa kreatora pravila koncept prilikom grupnjaka, imala u vidu sve te Netflix-moderne-tag-ove koje garantuju uspeh.

Tinejdžeri + supernatural+chilling+ominous… pa, Boga mu poljubim, i “Dark” i “Stranger things” je takav…

“Curon” im nije ni za prineti.

Lošu glumu, ne baš dobru režiju, idiotski zaplet i lepu (ali nedovoljno iskorišćenu) prirodu još bih i mogao da istolerišem u nekom filmu. Rekao bih samom sebi, gledajući se u ogledalo a pre nego što izgovorim “You talking to me“: “Imao je neke zanimljive ideje ali ih nije dobro realizovao, i bio je za tih napr. devedesatak minuta, barem podnošljiv.”

Ne želim, kao što to gotovo nikada i ne radim, da vam ovde otkrivam te razne gluposti jer bih morao duboko da zakoračim u svet spojlera, ali reći ću vam samo ovoliko.

Osoba A želi da ubije osobu B. Može da je ubije na razne načine ali odluči da to učini tako što će nešto ubaciti u prostoriju gde se nalazi osoba B a potom zatvoriti vrata.

Takođe osoba A želi da ubije osobu C. Može da je ubije na razne načine ali odlučuje da je ubije tako što će samo zatvoriti vrata.

Osoba D nekoliko puta može da ubije osobu F ali na kraju F, iz prvog puta, ubije D.

A tek osoba H koja ubija osobu I da bi par minuta kasnije saznala, kao ogromnu novost, da kada ubiješ osobu I odmah će se pojaviti i I1,I2,I3,I4…

Ovde ste primorani da gledate sedam epizoda, gotovo sedam sati, nečega ugavnom lošeg koje se, uz neverovatno “genijalnu” završnicu sa odgovorima na pitanja koja nismo hteli ni da pitamo, pretvara u nešto katastrofalno loše. Kada je tako, stvarno ne mogu da budem milosrdan (anđeo).

Ovaj Kuron vam je (probušeni) Kurton

Na skali od (1-5) ocena: 1

recenzija: DeHičkok