Džon Hjuz (John Hughes) je u periodu od nekih desetak godina ( aprox. 1985-1995) za američku komediju bio ono što su u to doba (i pre i posle) za fantastične blokbaster spektakle bili Lukas (ne Aca) i Spilberg.
U početku kao kompletan autor (režiser,scenarista, producent) Hjuz je sredinom osamdesetih godina prošlog veka redefinisao vizuelni i tematski izgled tinejdžerskih filmova fantastičnim nizom koji je započeo sa „Sixteen Candles“ preko „The Breakfast Club“ i konačno sa ovim ultimativnim ostvarenjem koje, priznajem, u to doba i nisam smatrao baš tako „ultimativnim“.
Sada kada gledam gornji spisak te ocene i ne izgledaju tako loše. Prepoznao sam vrednost horora Gary Shermana a ni „Lady in Red“ nije loš film ali ispade da je „Feris“ samo nešto bolji od “Nindže sa devet života”.
A vala nije.
„Slobodni dan Ferisa Bjulera“ je gotovo pa remek delo filmske umetnosti kojeg sam ja, iz raznoraznih davnih razloga, stavio u fioku slabašnih filmića kojima ne želim da se vraćam…sa odbojnim stavom koji sam gajio decenijama.
Oprostite mi ljudi… i ja sam samo ljudsko biće…obični grešnik. Što se doduše ne bi moglo reći za gore navedenog Jeffrey Jones-a.
Šalu na stranu, mada u Jones-ovom slučaju šale uopšte i nema, jeste Metju Broderik (Matthew Broderick) neko zbog čega pamtimo ovaj film. Verovatno nam je njegova šmekersko dečačka pojava i prvo što pomislimo kada pričamo i o njemu ali i o ovom filmu.
Ovo je takođe i jedan đavolski dobro režiran film. John Hughes je u njega uložio svo svoje znanje i talenat i ovo je, sa tog “director” aspekta, definitivno njegov najbolje režiran (a verovatno i inače najbolji) film
Možda je priča o snalažljivim srednjoškolcima poput Ferisa, koji sa lakoćom ali i beskrajnom maštovitošću uspevaju da napravi sebi (i svojim drugarima) „slobodan dan“ usred školske nedelje, bilo i pre i nakon te fatalne 1986 godine ali nijedna nije bila ovako očaravajuća i šarmantna.
Kada sam, pre koji dan, ponovo odgledao ovaj film sa klincima, nakon 31 godine, uživao sam gotovo u svakoj sceni. Način na koji je Hjuz vodio računa o najsitnijim detaljima koji će nam prikazati u kadru, izvanredna kombinacija slike i zvuka tj. muzike, metodično ekonomičan pristup montaži u kojoj su svesno odrezani oni delovi koji pojediničano možda jesu dobri ali remete ritam i strukturu filma, autfit naših junaka tj. kako ih je garderobno skockao i transformisao u filmske ikone osamdesetih, je za divljenje i poštovanje.
O značaju i uticaju ovog filma na one koje su tek sledili verovatno je potrebno napisati poseban esej. A tek o lepoti Mia Sare i činjenici da je ovde ova, pokazalo se kasnije, ne baš mnogo talentovana glumica, uspela da zaseni mnoge tadašnje zvezde, neko je već, siguran sam, napisao i pesme.
Da li je razlog zašto sam tek sada počeo da volim ovaj davni film moje mladosti upravo taj što sam u međuvremenu postao zreo i nekada ga nisam baš ponajbolje shvatao ili je možda sasvim suprotan, zato što sam i dalje nezreo pa mi prijaju tinejdž komedije kao dobro rumeno vino (snegovi i šaš) nije uopšte bitno…
Na skali od (1-6) ocena: 5
