Ovaj film, koji se u Americi prikazivao pod nazivom “My Straight Son“, dobio je nagradu Goya (španska verzija oskara) za najbolji strani film na španskom jeziku .
To, i činjenica da ima izuzetno visoku ocenu na IMDB (7.5) naveli su me da mu posvetim dužnu pažnju. Na kraju, ispostavilo se da je “Azul y no tan rosa” solidan ali i ništa više od toga projekat koji nam je stigao iz Venecuele sad već daleke 2012 godine.
Pratimo Diega (Guillermo Garcia) uspešnog modnog fotografa kome se život maksimalno iskomplikuje u trenutku kada mu ljubavni partner biva fizički napadnut (i završi u komi) i kada mu iz Španije stigne u posetu odrasli sin kojeg je dobio tokom svog “strejt” perioda.
Režiser (i scenarista) Miguel Ferrari maksimalno baštini nasleđe Pedro Almodovara prikazujući nam razne egzotične i povremeno groteksne karaktere na jedan dirljiv i komičan način. Preplitanje drame i komedije smeštene u svet travestita, LBGT i homofobije, i tinejdžerskih prvih (i strejt) ljubavi pruža nekoliko zanimljivih momenata. Takođe, Venecuela je zemlja o kojoj ne znamo puno toga pa je i sa tog aspekta ovaj film interesantan.
Pošto Ferrari nije naravno Almadovar ovaj miks ozbiljnog i smešnog, tužnog i veselog, na kraju deluje samo kao intrigantan pokušaj koji se završava upravo na tome…na pokušaju. Tako, na kraju, nakon ipak predugih 115 minuta ugasićete ovaj film i verovatno ga veoma brzo zaboraviti.
Na skali od (1-6) ocena: 3
