Kada je Harry Saltzman (producent prvih James Bond filmova sve do 1974) odlučio da krene u novu špijunsku avanturu sa junakom serijala romana pisca Len Deighton-a, Harry Palmer-om, verujem da ni on a ni bilo ko od drugih uključenih u stvaranje “The Ipcress File” nije mislio da će taj “cvikeraš” steći ovako kultnu reputaciju.
Čim je kultna to znači i da nije baš opšte poznata te sasvim razumem ako pojma nemate ko je Hari Palmer (Michael Caine).
Zamišljen kao neka vrsta “anti teze” glamoruznog James Bond-a koji je svoju filmsku odiseju započeo nekoliko godina ranije u “Dr. No“, Hari jeste špijun ali i “običan čovek iz naroda”. Nosi naočare, živi u skromnom stančiću, obožava da sam kuva (a sastojke iz recepata nabavlja u obližnjem supermarketu).
Nije neodoljiv za žene ali se zato svojski trudi da ih privuče (i nakon toga i na jedno mesto odvuče i svuče).
Kada neko ponovo otme, poslednjeg u nizu, naučnika (i pri tom ubije agenta zaduženog za njegovu bezbednost) Harry Palmer biva premešten iz svog odeljenja u sektor koji se bavi tom istragom. Njegov nadređeni pukovnik Ros (Guy Doleman) smatra da je on upravo idealno rešenje za tim kojim rukovodi major Dalbi (Nigel Green).
Cinični svet Hari Palmera uspeo je da otrgne filmski (i televizijski) narativ o špijunskom poslu koji je uspostavio James Bond svojim planetarnim uspehom. Zahvaljujući “Ipcress File”-u, gde u jednom trenutku jedan od kolega objašnjava Hariju da im se najveći deo posla svodi na “pešačenje” , dobili smo niz drugih tzv. gritty/prašnjavih/okrutnih/realističnih trilera, a nesumnjiva je činjenica da 007 Daniel Craig-a mnogo više baštini nasleđe Hari Palmera nego originalnog Konerijevog Bonda.
Za muziku je bio zadužen John Barry (autor slavne James Bond teme) i sasvim je moguće da ste pre upoznati sa ovom muzičkom temom nego sa samim filmom.
Za kultni status nije zaslužan samo ubedljivi Majkl Kejn. Režiser Sidney J. Furie je svojim neobičnim, neoubičajenim načinom snimanja dodao van vremensku lepotu “Ipcress File-u” i definitivno napravio svoj najbolji film u veoma bogatoj (po broju filmova) karijeri.
“Strogo poverljivo:Ipkres” je preupun tzv. “frame in frame” kompozicija, kada u okviru jednog kadra glavno dešavanje/akteri se snimaju iza neke vizuelne prepreke (na gornjoj slici je scena tuče kompletno snimljena iz ugla/kroz telefonsku kućicu). Neko je izbrojao da ih ima i preko 100 u ovom filmu.
Zahvaljujući tome i furioznoj montaži Peter Hunt-a (montažer mnogih 007 filmova ali i režiser napr. “Death Hunt“) “Ipcress File” i danas deluje jednako vizuelno uzbudljivo.
Naravno, neke teme kojima se bavi, poput, tada veoma popularnog trenda tehnika “Pranja mozgova”/Brainwahsing, iz današnjeg ugla deluju prilično anahrono. Ko bi se danas mučio sa razvijanjem takvih tehnologija kada su mu dostupni mnogo drugi znatno efikasniji metodi “programiranja” i zaglupljivanja ljudi… tipičan primer… PINK.
Za kraj, evo par zanimljivosti o samoj produkciji. Ime “Hari Palmer” se ne pojavljuje ni u jednom romanu. Kažu da ga je lično smislio Majkl Kejn kada mu je producent Hari Saltzman tražio da mu kaže neko najdosadnije ime koje postoji.
Honorar koji je Kejn dobio za ulogu bio je 6 000 funti. Možda vam to deluje kao malo ali tada je prosečna cena kuće u Britaniji bila oko 3 000 funti, plus, otprlike toliko je dobio i Šon Koneri za svog prvog Bonda.
Na BFI listi najboljih britanskih filmova dvadesetog veka ovaj film je na ponosnom 59 mestu.
Godinu dana kasnije u bioskope stiže i nastavak sage o Hariju Palmeru, “Sahrana u Berlinu” ali o njemu neki drugi dan (Funeral in Berlin aka Sahrana u Berlinu (1966)).
Na skali od (1-6) ocena: 5 –
