Filmski kritičari uglavnom svršavaju na radove režisera Paul Thomasa Andersona. Kada smo već kod toga, njegov prvi film Boogie Nights bila je zanimljiva i romantizovana razglednica sedamdesetim godinama prošlog veka u kome je glavni junak bio neobično obdaren za jednu vrstu filmova. Ono što je karakteristično za to debi ostvarenje (i sva kasnija) jeste svakako fakat da glumci u filmovima Andersona uspevaju da prikažu maksimum svog talenta. Pa bio to ograničen, kao kod Mark Whalberga iz “Noći bugija” ili apsolutno neograničen kao kod Daniel Day-Lewisa iz “Fantomske niti”.
Boogie night je ujedno i jedini Andersonov film za kojeg mogu da se zakunem da sam ga u potpunosti odgledao. Već za sledeći, Magnoliu, nisam baš tako siguran. Pamtim ludačku energiju Toma Kruza u njemu ali i malo toga još.
Iz svega ovog možete zaključiti jednu od dve stvari. Nisam baš neki Andersonov ljubitelj ili možda ne volim da gledam preduge filmove a on ih, u svojoj ne baš velikoj filmografiji, ima.
Anderson je definitivno autor u onoj već klasičnoj (evropskoj) definiciji za sineaste koji i pišu i režiraju svoje filmove. U Americi, naročito u prestižnim holivudskim savremenim filmovima, autora ima sve manje i manje. Retka je to vrsta, praktično u izumiranju jer o svemu i svačemu sada odlučuju producenti i test skrininzi, te su retki filmovi koji imaju samo jednog scenaristu a još ređi oni koje je taj isti scenarista i režirao.
Zašto onda ovoliki dugi uvod o filmu koji me i nije nešto preterano impresionirao ? Iskreno, zbog toga što očekujem lavinu napada poštovalaca Andersonovog lika i dela. Svih vas…dva…komada… od troje koji će ovu recenziju uopšte i pročitati.
Smeštena u svet visoke mode u Londonu,negde pedesetih godina prošlog veka, “Fantomska nit” prati sudbine ekscentričnog i veoma posvećenog “modnog dizajnera”, tj. prostim rečima, krojača, Reynolds Woodcock (Daniel Day-Lewis u svojoj poslednjoj ulozi nakon koje se zvanično povukao iz sveta glume), koji šije haljine za glamurozne događaje “glamoruznim” ljudima. Jedino “sidro” ka realnosti jeste njegova sestra Siril koja uspeva da održava njegov genije i njegove manire prema javnosti i stvarnosti. Kada Reynolds upozna svoju novu, modnu, muzu, običnu konobaricu te još i strankinju Almu (Vicky Krieps), koju on, svojim talentom, pretvara u savršenog modela za njegove stvaralačke impresije, stvari, za sve, polako kreću neželjenim tokom.
Anderson nam gradi ovu, iskreno ne baš toliko zanimljivu, priču uz pomoć čvrsih režiserskih uzdi (jasno vidimo da nam je sve na ekranu “režirano”), koristeći neke vizuelne začine poput pastelnih boja koje dodatno simbolizuju hladnoću i suzdržanost likova. Toliko je impresivan u tome dočaravanju njihove praznoće i besprizornosti da nam sam film deluje gotovo isto tako.
Hladan i prazan. I dok nemam ništa protiv takvih karaktera osnovna zamerka koju imam jeste što mi uopšte ni za jedan od njih apsolutno nije stalo. Baš me je bilo briga šta će im se desiti a kada je tako, teško je voleti ili uživati u tako nekoj kvazi umetničkoj egzibiciji.
Ima Anderson dovoljno talenta, ona čitava sekvenca sa proslavom Nove godine stvarno je praznik za oči, ali ta njegova štedljivost i monotonost, osim monolitnosti, donosi i usporenost bez pravog pokrića.
Da se pogrešno ne razumemo, likovi u filmu, kako radnja odmiča pucaju pod tom njihovom lažnom kontrolisanom fasadom i neki od njih doživljavaju istinsku transformaciju. Problem je način na koji je to prikazano a vala problem je i odluka jednog od njih, negde na polovini filma, da preduzme korake koji totalno odudaraju od njegovog, do tada prikazanog, karaktera.
Na kraju shvatamo da možda i postupci jesu u skladu ali i da ni jednog od njih, izistinski nismo uopšte upoznali.
Glumci su naravno odlični i samo zbog njih i tih povremenih lepih sekvenci ocena na kraju je i više nego povoljna.
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
p.s. evo sada, naknadno, saznajem da je Anderson pomenuo Hičkoka, naročito njegovu “Rebeku”, kao veliku inspiraciju. Sad, kada razmislim, ima naznaka… ali, ako ne znate ovu informaciju pre gledanja filma, ovo Hičkok ? Ma ‘ajde molim vas ! Jedan od osnovnih njegovih postulata jeste da je “film život iz koga su izbačeni dosadni delovi”
