“Pulp Fiction” je svakako jedan od najznačajnih filmova koji se pojavio devedesetih godina prošlog veka. To je dakle fakat. E sad, naravno, može da vam se to svidne a ne mora…I Tarantina a vala i mene zabole…mali prst…na levom stopalu.
Gledao sam ga nedavno, ponovo, nakon par decenija. Moram priznati, fino je ostario. I ne samo to…zahvaljujući legendarnom soundtracku prepoznavao sam neke scene i dijaloge doslovno do reči i slike, i ako “Priče” nisam gledao, kao što već napisah, nekih 20ak godina.
A tada, pre 26 godina, u jednoj mističnoj svesci zapisano je i ovo:
Pošto su gore, na slici, zabeležena, kao što možete videti švrakopisom, bulažnjenja, tada mladog “wanna-be” režisera, ne bih vas previše gnjavio sa njima. Samo bih dodao da se gotovo u potpunosti i dalje slažem sa tim, inače sjajnim, momkom.
Prva polovina “Pulp Fiction-a” je gotovo savršena. Fraze i dužine monologa koji su mi možda nekada smetale malo više sada su mi pale kao melem na ranu. Pretpostavljam da je to delimično zbog toga što su gotovo izumreli filmovi sa ovakvim pametnim a opet vrcavim i duhovitim dijalozima.
Takođe, i dalje mi je najslabiji čitav segment sa Brus Vilisom (koji je tada naravski bio glavna zvezda). Ne kažem da je Vilis loš ali taj njegov odnos sa devojkom i neka vrsta nepotrebnog “prenemaganja” nije mi ni tada a bome ni sada bila preterano ubedljiva. Pa opet, njegov lik je zaslužan za nezaboravnu epizodu Kristofera Vokena i onu priču o putešestviju jednog časovnika, kao i za čitav onaj košmarni segment u zalogaonici sa nacistima.
Naravno, omladina koja prvi put gleda ovaj film 2020 godine, neće imati pojma ko je bio Džon Travolta. Ne znaju ni Brus Vilisa a Nik Fjuri im je neprepoznatljiv sa tom afro frizurom (slatku Umu i da ne pominjem). Zbog toga, neke scene i trenuci iz filma neće biti nimalo šokantni ili fascinantni, osim možda nekog površnog utiska. Kao što i mnogi ni tada nisu prepoznavali Tarantinve omaže iz njemu dragih filmova. Ali, fakat, jesu glumce. Nije postojao ovaj kolektivni reset mozga koji nam je ponuđen svuda. Kada smo već kod njega. mozga, izgleda da je Kurt Kobejn na vreme razneo svoj.
Elem, zamislite scenu plesa a da pojma nemate ko je Travolta…
Ono što je sada sasvim normalno, a to je da scene nasilja budu zabavne, komične i kul, bilo je sasvim novo tada. Danas je to nešto što se podrazumeva. A opet, dok su u filmu “Pulp Fiction” one bile opravdane svojim “većim od života” likovima, danas je to samo jedan od zgodnih gimmick-a/trikova za podilaženje publici i koristi se beskrupulozno i neumereno.
Žalosno je što su “Petparačke priče” na kraju postale jedan od poslednjih mejnstrim američkih filmova koji su imali globalni uticaj na pop kulturu. Žalosno je i to što su sve manje šanse da će se neki sličan u skorije vreme pojaviti jer u ovom surovom filmsko holivudskom DIZNI svetu rizik više nije čak ni dostupna opcija.
Prošlogodišnji “Joker” je na primer samo izuzetak koji je ipak smešten u neke već unapred definisane okvire koje ni on nije smeo da dira.
Na skali od (1-6) ocena: 5
