Imam veoma zanimljiv dualni utisak nakon gledanja ovog filma.
Prvi, “US” je neopisivo pretenciozno đubre.
A drugi, „Mi“ je zanimljiv konceptualni art horor sa nekoliko upečatljivih filmskih sekvenci.
Taj dualizam je verovatno sasvim u skladu sa temom filma „US“.
„Mi“ počinje efektnom uvodnom scenom.Devojčica Adelaide je sa roditeljima u poseti zabavnom parku. Mesto je Santa Cruz, godina 1986. Devojčica (sa kikicama) u trenutku roditeljske nepažnje odluta do plaže. Tamo je čeka vašarska kuća sa ogledalima, nestanak struje i susret zbog čega će devojčica zanemeti.
Vraćamo se u sadašnjost. Adelaide je porasla i odrasla. Sada i sama majka dvoje dece, sa suprugom i klincima, stiže u letnjikovac, porodičnu vikendicu na obali mirnog zaliva…kod Santa Cruza.
Traume iz detinjstva ponovo oživljavaju kada bude „primorana“ na odlazak do plaže na kojoj nije bilo još od detinjstva (?) na ovo pitanje Jordan Peele ne daje odgovor ali stvarno je čudno da porodica Wilson (da, to su oni) izgleda nikada nije zajedno bila na toj famoznoj plaži bez obzira što im je u toj kući živela baka koju su sigurno često posećivali. Ali, ako ste već toliko ljubopitljivi, kada pogledata film do kraja, ovaj odgovor će vam najmanje nedostajati…
Ako ste nekako uspeli da izbegnete trejlere (koji, za divno čudo, i ne otkrivaju previše o čemu se ovde radi) onda će vam moja sledeća rečenica predstavljati blagi spojler. Kada se, nakon niza zlokobno čudnih znamenja, te noći vrate sa plaže, za familiju Wilson tek započinje užas…i dvojnici.
Prva polovina filma „Mi“ puna je, prikrivene ali i otvorene, tenzije i tu Peel demostirira zavidno režisersko umeće u stvaranju takve jezive atmosfere. Potom, malo po malo, stvari počinju da se razotkrivaju, a događaji da se ciklično nižu ka apsurdu i apstrakciji.
Dok polako saznajemo širu priču tako i akteri počinju da rade sve one tipično „ne baš pametne“ stvari u horor filmovima a tenzija, začudno, opada sa porastom nasilja i brutalnosti dešavanja na filmskom platnu. Peel i ovde pokušava da horor žanr iskoristi kao priliku za alegoriju ali ovog puta, ostavljam na vama da sami dokučite koju nam je „mudrost“ ovaj veliki „propovednik“ spakovao u 120 minuta svog filma (ili u komentarima)
Publika na sinoćnoj projekciji, sudeći bar po reakcijama koje sam čuo, i nije baš sa oduševljenjem prihvatila tu poruku. To je i razumljivo jer se Peel ne zadovoljava prostim hororom kojim se bavi na početku već nas odvodi do „zečije rupe“ u smeru koji sigurno nismo očekivali ali na način koji je veoma repetativan, sa previše, stvarno previše priče i retrospekcije.
Ambicije su vidljive, neke slike impresivne. To nije dovoljno da i sam film bude takav. Mada, meni se „Mi“ svideo više nego „Get Out“. „Mi“ ću pogledati i više puta…ako ni zbog čega drugog, onda zbog sjajne muzike i špice, brilijantne Lupite Nyong’o, kamere Mike Gioulakisa i baleta…da, zbog baleta…
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Biograf