“Hotel Mumbai” je australijsko-američko-indijska koprodukcija koja se bavi nizom terorističkih napada na Mumbai koji su usledili 26.11.2008 godine. U tom talasu zločina od strane male ali fanatične grupe muslimanskih fundamentalista (sa teritorije Pakisatana) nastadalo je nekoliko stotina ljudi.
Fokus filma je usmeren na teror u luksuznom hotelu “Taj Mahal Palace” u kojem su smešteni ili rade glavni protagonisti filma. Bogati i mladi indijsko-američki bračni par (Armie Hammer i Nazanin Boniadi), konobar (Dev Patel), biznismen i Rus (Jason Isaacs) itd. i itd…
Džihadisti su mladi i surovi, iz siromašnih porodica (kojima će, kako im je obećano, biti isplaćen veliki novac nakon izvršenja njihove samoubilačke misije) bez škole i budućnosti. Opremljeni samo sa lakim naoružanjem i par ručnih bombi, uspevaju ne samo da, u odvojenim napadima po raznim lokacijama u Mumbai-u, pobiju mnoge “nevernike” već i da uteknu sa tih mesta dešavanja.
Prosto je neverovatno, ali ne sumnjam da je i istinito, da Mumbai u trenutku napada (2008) nema nikakve specijalne jedinice policije ili vojske već, saznajemo negde već pri početku filma, da pomoć stiže iz nekih 1300 km udaljenog Delhija. Zato i ne čudi što grupica od 5,6 terorista može da zauzme čitav hotel.
I sa tom pretpostavkom (utemeljenom u lako proverljivim istorijskim činjenicima) nemam nikakvog problema. Režiser i scenarista Anthony Maras (kome je ovo inače debitantski film) uspeva da nam (dovoljno uverljivo) rekonstruiše ove užasne događaje iz prošle decenije o kojima, sasvim iskreno, nisam imao pojma.
Ali ono što Maras definitivno ne uspeva jeste da o tim veoma dramatičnim događajima napravi i dramatičan film. “Hotel Mumbai” tek nas povremeno “bocne” nekom napetom scenom. Bilo je za očekivati da sve vreme budemo na ivici živaca zbog neizvesnosti i užasa u kojem se nalaze naši junaci, zarobljeni u tom hotelu smrti. Sa dozom razočarenja zbog propuštene šanse, negde već na polovini filma sam shvatio da ti naši “junaci” i nisu nešto zanimljivi.
Ni do jednog od njih nam nije previše stalo jer su nam ovde predstavljeni na nivou skice/karikature.
Napr., Dev Patel ima trudnu ženu i dete kojem bi hteo da se vrati živ i zdrav, ovaj bračni par sa gornje slike brine o svojoj bebi i dadilji koji su u trenutku napada na gornjem spratu, onaj Rus se razlikuje od ostalih jer voli neku specifičnu vrstu vina kome sam (kao i jedan od konobara) veoma brzo zaboravio ime… itd…i itd…
A to su sve glavni protagonisti. Možete samo zamisliti kako su onda ostali likovi ovde oslikani. Ne bih čak rekao da su i na nivou standardnih klišeja za ovu vrstu filmova.
To u ovakvoj dramskoj priči predstavlja ozbiljan nedostatak. 125 minuta “Hotel Mumbai” je suviše dugo vreme da bi ostali skoncetrisani za ovako neujednačen projekat. Koga interesuje sama priča, savetujem da pogledaju dokumentarni film na kome je zasnovan.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
