Imao sam dilemu koju sliku da stavim kao naslovnu za ovaj film. Filmski poznavaoci znaju da je Blake Edwards bio majstor filmske komedije a Jack Lemmon je samo par godina ranije snimio legendarni “Neki to vole vruće“. Još ako dodam podatak je da je 1961 g. maestro Edwards režirao “Doručak kod Tifanija” onda bi ste pošteno bili zavarani da sam za naslovnu fotografiju odabrao ovu koja sledi.
A film upravo tako i počinje. Joe Clay (Jack Lemmon), inače po profesiji “osoba za odnose sa javnošću aka Public Relations Manager” upoznaje sekretaricu svog klijenta, lepu Kirsten Arnesen (Lee Remick). Njihov susret je fatalan (po mnogo čemu) i ubrzo uplovljavaju u bračne vode.
Kirsten, do tada skromna i povučena, pada na Džojev šarm ali i prihvata da po prvi put u svom životu, uživanje u čokoladi, zameni sa uživanjem u piću sa svojim mužem.
Piće po piće i njihov život se pretvara iz, na prvi pogled, romantične ljubavne komedije u tešku dramu o bolesti alkoholizma koji razara i njihove odnose i zdravlje i koji pogađa ne samo njih već i sve bližnje.
I dok sam za Jack Lemmona znao da je vrhunski glumac koji je ostvario stvarno izvanredne uloge u sasvim različitim žanrovima Lee Remick sam pamtio pre svega po “Predskazanju” (upravo listam njenu zanimljivu filmografiju i otkrivam da nas je napustila suviše rano, 1991 godine).
Remick je ovde naprosto sjajna (zajedno sa Lemmonom je bila nominovana za oskara) i zavaljujući hrabrom scenariju JP Millera, njen portret vedre devojke koja tone u mračne ponore pijanstva je duboko potresan. Zanimljivo je da je Edwards, u dogovoru sa glumcima, odlučio da snimaju scene redosledom koji odgovara onom u scenariju. što gotovo nikada nije praksa, te je zbog toga i degradacija naših junaka tako snažna i ubedljiva. Pažljivi filmofili primetiće intezivno korišćenje tzv. elipse, tj. da Edwards namerno preskače neka vremenska dešavanja, i za neke stvari koji su se odigrali saznajemo u razgovoru ili sami zaključujemo.
Gotovo sam siguran da bi danas ili uradili scenu koja odmah sledi napr. nakon onih događaja u stakleniku, ili bi nam neko od glumaca odmah u dijalogu objasnio šta se desilo. Tada, ’60-ih, smatrali su da je publika daleko inteligentnija nego ova današnja…
Pojedini delovi scenarija, iz današnje perspektive, deluje verovatno i previše nametljivi. Napr. svi danas znamo šta je udruženje “Anoninmnih alkoholičara” (AA), gledali smo to u bezbroj filmova i serija, ali tada, 1962 godine to je bilo nešto sasvim novo (kažu da je ovaj film odigrao izuzetnu ulogu da ovo udruženje postane priznato i cenjeno).
Takođe, primetićete da se u ovom filmu uopšte ne pominju tzv. “klinike za odvikavanje” i slične, danas tako opšte prihvaćene, metode lečenja. Nije ni čudo jer tek je 1952 godine, uz dosta poteškoća, Američka medicinska komora, zvanično alkoholizam uvrstila kao bolest ovisnosti.
Zanimljiva je scena koja se upravo odigrava na jednom skupu AA, gde većina okupljenih ima upaljene cigare i puši nesmanjenom žestinom, što je, iz današnje perspektive veoma ironično. Hoću reći, duvanski lobi je bio znatno jači nego lobi proizvođača pića.
“Dani vina i ruža” je značajan i važan film u karijerima svih koji su učestvovali u njegovom kreiranju. Plus, u pitanju je jedna veoma dobra, beskompromisna drama.
Na skali od (1-6) ocena: 4
p.s. film je dobio oskara za pesmu
