Te daleke 1989 godine, negde u februaru, premijeru je imao film “The Burbs”. Od njega se mnogo togo očekivalo. Pre svega, bio je to prvi film koji je Tom Hanks snimio nakon ogromnog uspeha “Big” .
I ako je već tada bio prepoznatljivo ime američke filmske komedije u godinama koji će uslediti Hanks će postati jedan od vodećih holivudskih glumaca a “The Burbs” je trebao da bude siguran korak ka tom putu.
Režiser je bio Joe Dante, na papiru neko ko je idealan za ovakav spoj komedije i horora. Njegovi prethodni filmovi poput “Gremlina”, “Innerspace” su bili miks različitih žanrova i veoma uspešni. Dante-a su u to doba smatrali novim (ili malim) Spilbergom (koji je i producirao mnoge njegove filmove).
Takođe, u ostalim ulogama nalazili su se respektabilni glumci, poput Bruce Derna ili “Princeze Leje” (Carrie Fisher). Da začini stvar bio je tu i (nesretni) Corey Feldman.
Tema ove satire je istovremeno i veoma ambiciozna (da na primeru jedne mikrosredine poput ovog bloka kuća iz predgrađa prikažu tadašnji presek stanja američkog društva i njihovog odnosa prema migrantima) i konceptualno zahtevna (učiniti to kroz kombinaciju horora i komedije), plus, učiniti da ovaj film funkcioniše kao vrhunska zabava.
U mirnom naselju živi “složna” grupa građana. Ray (Tom Hanks) je na kratkom odmoru i ima dovoljno vremena (za gubljene) da sa svojim komšijama razotkrije ko su su novi tajanstveni susedi po prezimenu Klopeks. Klopeksi se nikome ne javljaju, izlaze samo noću, i niko stvarno ne zna kako oni i izgledaju. Iz njihovih podrumskih prostorija povremeno, noću, dolazi zaglušujuća i misteriozna buka.
Ovaj film je inače poznat i po tome što je bio 88 (osamdeset i osmi) po redu film koji sam pogledao, tog vrelog leta, na prvom video rekorderu koji je stigao u naš mali dom.
U video klubovima je kršten pod imenom “Radoznali susedi” (što je mnogo nežniji naziv od onog pod kojim se sada vrti po raznim našim televizijama, “Komšije iz pakla”) i priznajem, tada sam bio prilično oduševljen ovim filmom. Vidite i ocenu koju sam mu dao.
Mada, između 5.2 i najveće 6, bilo je mesta za još bezbroj filmova. Ali šta dete zna… bili su to dani kada sam i najgore filmove gledao barem 3 puta, čisto eto da maksimalno iskoristim vreme dok ih ne vratim nazad u video klub.
Ima tu raznih ocena…i raznih filmova. Iz sadašnje perspektive u toj mojoj staroj svesci postoje zapisi i ocene koji su mi sada totalno nerazumljive.. Ali…šta dete zna.
Bilo kako bilo, “Radoznali susedi aka The Burbs” mi je uvek bio jedan od onih filmova koji su mi ostali u dragom sećanju i koje sam želeo opet da pogledam.
Tek zahvaljujući ovoj svetskoj pošasti razuma i života, nakon 31 godine ponovo je došao na red. I šta da vam kažem…
Ne kajem se što sam obnovio gradivo ali mi je žao što “The Burbs” ipak nije onako dobar kao što me je sećanje varalo.
Početak je i dalje efektan, ona “špageti vestern” scena kada po prvi put prilaze kući svojih komšija je još uvek upečatljiva, ali ostatak…pa baš i ne.
Uglavnom je u pitanju monoton i tek povremeno duhovit film i od suvog proseka ga vade odlični (i dragi) glumci.
Završnica ili bolje rečeno završnica nad završnicom, kada nam gotovo direktno lik Tom Hanksa saopšti neke veoma važne poruke (sasvim u skladu sa onom ambicijom koju sam pominjao) biva urušena tim besmislenim nepotrebnim tvistom/preokretom.
Sve u svemu, ako ste već ovaj film jednom odgledali ne morate i drugi put…pa bilo to i 31 godinu kasnije.
Na skali od (1-6) ocena: 3 –
p.s. u ovom filmu, u jednom trenutku, Tom Hanks na TV-eu gleda emisiju “Mister Rogers’ Neighborhood” ni pretpostavljajući da će 30 godina kasnije glumiti upravo Fred Rogersa u prošlogodišnjem “A Beautiful Day in the Neighborhood”
