Nemam ja više živaca za ovakve gluposti. Nekada, “kad’ sam bio mlađan lovac ja”, uživao bih u onoj sceni kada staklo probija očnu jabučicu, bio bih strašno iznenađen kada šerif bude “oduvan” a sama ideja o Supermenu zloći bila bi mi fascinantna…
Lažem. Ovako nevešto sklepana priča o vanzemaljskom biću koje odrasta u okrugu Brightburn, okrugu koje nije čulo za Supermena ali jeste za ajfone, ne bi mi bila dopadljiva ni tada. Možda bih samo bio blaži.
Naime, ako prihvatimo činjenicu da ovaj nesrećni bračni par koji čita knjige o neplodnosti pa samom tom fascinantnom vizuelnom scenom (od genija David Yarovesk i scenarija Marg Gunna inače rođaka onog James Piššštoljčića) na samom početku filma, publika shvati njihovo očajanje i razloge pristajanja da eto ugoste i odgoje bebu iz svemira, a da o tome niko više živ ne zna, sve ono što sledi teško da može da se opravda bilo čime… osim totalne nehajnosti za logiku, razvoj likova i motive…
I kao što sam se pitao u ovogodišnjem velikom hitu zašto neko sa takvim moćima radi to što radi, ovde taj prelazak na klasičan slešer film i pretvaranje dobroćudnog klinca u zlokobnog monstruma se dešava tako naglo i brzo, tako neubedljivo i besmisleno da sam ostatak (na sreću veoma kratkog) filma proveo pitajući se a što ja ovo uopšte gledam.
Da li neko neograničenih moći mora stvarno da ponaša kao običan kreten sa maskom iz nekog najgoreg slešera ? Početna ideja je pružala beskraj mogućnosti za razvoj priče ali autori su odlučili da izaberu onu najgoru… zbog toga a i zbog toga što je onaj već pomenuti film bar tri puta bolji od ovog “čuda” sledi ova ocena…
Na skali od (1-6) ocena: 1
