“Destri ponovo jaše” ima fenomelan uvodni deo u kome nas režiser Džordž Maršal (George Marshall) sa nizom kratkih sekvenci upoznaje sa galerijom šarenolikih likova koje ćemo gledati.
Priča je smeštena u gradić po imenu Bottleneck, naizgled bezbrižni kutak Divljeg zapada, u kome ima i dalje pucanja i tuča ali se ljudi tamo vesele i druže, a često i pevaju u salonu simpatičnog Kenta (Brian Donlevy) gde je glavna zvezda Frenči (Marlene Dietrich).
Nema veze što je Kent beskrupolozni tip koji čitav grad drži u šaci i ne preza da svakog ko mu smeta liši života pa bio to i šerif. I tako, dok građani pevaju i pucaju (u vazduh) Kentova banda polako preuzima i okolne rančeve, a jedan od načina kako to čini su nameštene partije pokera.
Tipična je ovo priča sa divljeg zapada jer ne bi se zvao divlji, da su tamo zakon i pravda funkcionisali kako treba. Ništa to ne čudi, tako je to bilo oduvek. U ovom 21 veku postoje i države u kome narod peva i slavi dok im banda grabi sve što stigne… Dok je ića i pića, kukavičluka i zatvaranja očiju vala i treba da je tako…
Ali vratimo se mi iz mračne sadašnjosti u vedru prošlost jer, u početku, film “Destry Rides Again” stvarno deluje kao neka vrsta romantične komedije sa pevanjem i pucanjem. U gradić, a i u film, negde u dvadesetom minutu stiže Tom Destry Jr (James Stewart), novo postavljeni zamenik šerifa koji će pokušati da istera stvari mak na konac.
Ono što sledi jeste fina međuigra između Marlen Ditrih i Džejms Stjuarta i svaka njihova zajednička scena predstavlja mali biser filmske istorije. Takođe, Stjuart istražujući nestanak lokalnog šerifa (koga je Kent koknuo) dolazi u interakciju i sa drugim stanovnicima grada i preko niza sitnih simpatičnih detalja režiser Marshall (uz dobar scenario) uspeva da učini ovu jednostavnu priču znatno bogatijom i sadržajnijom.
Ali ono što izdavaja ovaj film od drugih dolazi nam u drugom delu, u završnici. Nekako neosetno iz lagane zabavne priče “Destri ponovo jaše” dobija epski predznak i postaje (i to bukvalno) smrtno ozbiljni film. Događaji se ubrzavaju, ljudske sudbine preplitavaju, a trpljenje terora (kao i uvek kao i svuda kao i što će ovde biti) dostiže nepodnošljivu tačku ključanja gde stanovništvo shvata da mora da preuzme pravdu u svoje ruke.
To je istovremeno i najveća mana ovog filma. Rekao bih da je prevelika opuštenost sa početka dovela do toga da ova završnica ipak ne liči na integralni deo priče već kao neophodni korak ka kraju. To ipak ne utiče previše na veoma dobar utisak kojim, ovaj zaboravljeni klasik iz davne 1939 godine, i dalje zrači…
Na skali od (1-6) ocena: 4
