Evo i prvog pravog filma iz ove godine koji sam odgledao (‘Gospoda tj. Džentlmeni‘ su ipak zvanično film iz 2019). I,moram vam reći i to na žalost, “Birds of Prey (and the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn)” nije dobar film.
Pošto sam te (ne)sreće da mi je preteča, Suicide Squad, u planu za gledanje 2029 godine, nisam pojma imao o liku Harli Kvin (Margot Robbie) osim onih bazičnih podataka koje, valjda, svako ko poželi da pogleda ovaj film mora znati.
A tim osnovama, fala džokeru, posvećena je gotovo polovina filma. Oni koji i ne znaju da je Harli, Džokerova (bivša) genijalna i luda ko kupus, devojka biće informisani…i previše. Film počne veoma zabavnom animacijom gde nam Harli, u stilu Filipa Marlou ili onima koji pojma nemaju ko je taj lik, u stilu Deadpool-a, ispriča istoriju svoje ljubavi.
To je veoma efikasan način za uvod, ali ispostaviće se, i jedini put kada su na efikasnost mislili. Ne znam da li je glavni krivac za način kako je priča koncipirana scenaristkinja Christina Hodson (koja i nema baš zavidnu karijeru osim simpatičnog Bamblbija) ili, praktično debitantkinja, režiserka Cathy Yan, ali “Ptice grabljivice” su jedan užasno loše struktuiran film.
Nekoherentnost i konfuznost a rekao bih vala i nekompetetnost glavni je utisak koji ostaje nakon što krene odjavna špica. Sva sreća da je suštinska sama priča maksimalno pojednostavljena, te, začudo, sve one mane iz prethodne rečenice ne utiču mnogo na to da “pohvatate” ko je ko i šta je šta.
Evan MekGregor (Ewan McGregor) je zlobni psihopatski džukac pod nadimkom “Crna maska” (jer, pogađate, poneki put voli da stavi crnu masku). Njegova stvar,hobi,zanimacija je ljuštenje lica neposlušnim građanima grada po imenu Gotham (koji je ovde obojen spektrom šarenih veselih boja).
Tu je i potraga za dijamantom, hijena po imenu Brus (Brus Vejn, kapirate foru, a ?) i galerija šarolikih likova koji su, ako su muškarci, u najboljem slučaju mekušci i gadovi ako već nisu manijaci i gadovi.
Zato su tu naše žene. Rosie Perez je srednjovečna policajka, puna alkohola i srdžbe, Mary Elizabeth Winstead je “ubica sa samostrelom” inače jedan od zanimljivijh likova, barem do trenutka dok ne progovori. A tu je i Jurnee Smollett-Bell, rođena sestra onog Đusi Smoleta
Osim što preterana naracija Harli Kvin guši sam film i prečesto objašnjava i neke stvari koji su nam bukvalno ispisane na platnu (verovatno za publiku koja ne ume da čita) najveći problem je način kako je radnja izmrvljena, pomešana i iseckana (ovo je vala napisano kao da čitate neki recept Džejmi Olivera).
Napr. postoji jedna kul scena kada Harli upada u policijsku stanicu i tamo ih sve razbuca čudesnim mecima. Taman kada se uživite i osmeh vam se konačno razmili licem (kao kod Džokera) sve stane. Harli nam kaže:”Ma glupo je konačno jedna akciona scena fino teče, ‘ajmo malo par dana u prošlost da vam lepo ispričam zašto sam ja ovde”.
I onda ta retrospekcija+ekspozicija traje najmanje petnaestak minuta, čak se i ne fokusirajući na neki konkretni događaj, nego kao da su se u montaži setili da je to parče bilo prilično dosadno pa su rešili da nam dezert daju odmah kao nagoveštaj šta publiku čeka ako “preživi” bezukusno glavno jelo.
Nažalost, ovom “tehnikom” ‘Ptice grabljivice’ se služe i više od jednog puta načisto ubijajući dinamiku. A kada smo kod nje bukvalno svaka borilačka scena ima nekoliko sloumošn pit stopova (kakva jezička bravura bog te mazo) koji još više otkrivaju prostu činjenicu da režiser i ne zna baš da snima take stvari.
I tako, osim ako niste sitna dečica (a film, iz nekog nepojmljivog razloga ima R rejting, to jest namenjen je punoletnicima) teško da ćete uživati u bioskopu. Ono što je dobro, ako uopšte mogu da upotrebim tu reč u ovom kontekstu, jeste što je teško baš mrzeti ovaj film.
Više je ovo jedna teška zbrka nego bruka…ali u svakom slučaju, ravnodušnost i nije neka preporuka.
Na skali od (1-6) ocena: 2+
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
