Ove godine imamo čak 9 filmova nominovanih za najbolji film 2019 godine. Po mom mišljenju, koji sam već par puta javno izneo i sa kojim je i američka filmska akademija odavno upoznata i što već ozbiljno razmatra, ovo je preveliki broj. Osnovni razlog je taj što kada se glasovi dele na 9 a ne na 5 delova (kao što beše dugi, dugi niz godina) postoji mogućnost da nagrada ode onom filmu koji najviše ne smeta, dakle, nekom srednje prugašu, nekom proseku poput napr. prošlogodišnje „Zelene knjige“ (koja nije loša ali i nije baš nešto naročito).
Među tih devet komada ove godine se našao i „Marriage Story“ film koji po mnogo čemu upravo upada u takve, gotovo mediokritetske „play it safe“ filmove (izem ti ove kretene koji pojma nemaju stari dobri srpski jezik pa se foliraju i bacaju nekakve engleske fore). Ono što me čudi jeste (uglavnom unisono) oduševljenje kritike ovim filmom.
Ova priča o braku i pre svega o razvodu tj. raspadu braka napisana je i režirana od veoma interesantnog filmmejkera (još jedna autentična srpska reč) Noah Baumbach-a. Priznajem, ništa, osim fenomenalnog dokumentarnog filma „De Palma“ (o Brajanu De Palmi ), od Noaha gledo nisam .. što ću svakako nadohnaditi u nekom skorijem vremenu („The Squid and the Whale“ čuči dugo na nekom eksternom HD i vreba..i vreba…) .
Elem, zašto je bitno da je ovo režirao gospodin Baumbach ? Pa, iz nekoliko razloga. Pre svega, čovek je i sam prošao brakorazvodnu parnicu sa glumicom Jennifer Jason Leigh i mnogi faktografski podaci su iskorišćeni u samom filmu ali, osim te bazične sličnosti, Baumbach kaže da ono što gledamo u ovom filmu ipak nije njihov brak. Takođe, trenutno je u vezi (i takođe imaju dete) sa režiserkom Gretom Gerwig čiji je film „Male žene“ takođe u konkurenciji za oskara.
Kao šlag na tortu, i Skarlet Johanson (Scarlett Johansson) je u vreme snimanja filma prolazila kroz razvod. Zašto vas uvoliko ugnjavih ovim uvodom ? Pa, takav je i sam film. Najvećim delom se bavi proceduralno pravnim zavrzlamama i raspravama advokata (koje pak čini sjajan trio glumaca Lora Dern, Alan Alda i Rej Ljota) što jeste fascinatno ako živite u USA i hoćete da znate šta vam je sve potrebno ako već odlučite da krenete razdvojenim putevima (a imate imovinu i decu koju treba deliti…na deliće).
Ako vas ta problematika toliko ne dotiče ovaj većinski deo filma će vam biti tek blago interesantan. Previše je vremena iskorišćeno za advokatska filozofiranja i ludiranja jer se gubi fokus sa naših glavnih junaka (zaboravih do sada da pomenem Adama Drivera). Jer, i Adam i Skarlet su ovde odlični. Ne baš i spektakularni ali pretpostavljam dovoljno dobri da uz moćnu Netfliks kampanju i, generalno, opšte pozitivan stav prema ovim glumcima, (ne)zasluženo dobiju nominacije za oskara.
I kada smo već kod tih oskar nominacija, osim za najbolji film, mušku,žensku i epizodnu (Lora Dern) ulogu, „Priča o braku“ ima i nominaciju za scenario ali, začudno, nema za režiju. Čisto sumnjam da će dobiti bilo šta…to jest hoću reći da sam već pogledao neke filmove koji imaju nominacije u tim kategorijama koji imaju znatno jače adute u tim kategorijama.
„Marriage Story“ je preduga (136min) drama koja ima nekoliko blistavih (suznih) momenata i „all star“ glumačku ekipu u formi. Dovoljno da vam probudi interesovanje i (jedno) gledanje.
Postoji jedan drugi film, sa sličnom tematilkom koji je te davne 1979 godine bio nominovan i za režiju…i koji je, na kraju i osvojio oskara u svim tim kategorijama. Meril Strip, Dastin Hofman, Robert Benton. „Kramer protiv Kramera“. Nebo i zemlja je razlika između ova dva filma. Čik pogodite ko je na zemlji…
Na skali od (1-6) ocena: 3
