Posebnu ljubav ovdašnja publika gaji ka Gaj Ričiju (Guy Ritchie). Nakon što je 1998 godine sa “Dve čađave dvocevke” sve nas oborio s’nogu, pogotovo u tom mračno dobu, praskozorju predstojećih mračnih dana, sa “Sneč”-om Gaj Riči, u novembru 2000 godine, u beogradske bioskope donosi novi optimizam, najavu sjajne, predivne budućnosti koja nas sve očekuje nakon petoktobarskih događaja.
Bred Pit je praktično bio srpski zet (jer je jel’te debitovao u onom našem filmu ), Dennis “Majk Torelo” Farina svima omiljeni policajac a Rade Šerbedžija ne samo da je bio naš, nego je u Sneču bio i Rus.
Dve decenije kasnije, u bioskopima je opet novi film Gaja Ričija ali u svetlu budućnost mogu verovati samo oni koji ovakve filmove i ne gledaju jer su im preče razne spodobe iz nekih drugačijih “filmova”. Tiha većina, naravno tiho umire… ili, ako ima sreće, može ovaj film, na miru, da pogleda u nekoj drugoj zemlji.
Glavni junak (ili jedan od tipičnih Ričijevih “junaka”) je Miki Pirson (Matthew McConaughey) gospodar gandže. Čovek koji godišnje na travi pravi profit od 100 miliona dolara i čija je glavna tajna uspeha činjenica da može slobodno da gaji 50 tona najbolje vrste marihuane a da niko ne može da otkrije lokaciju gde to čini.
I dok je za to u Britaniji potrebna ozbiljna logistika, planiranje i veština, u nekim drugim zemljama dovoljno je samo da budeš blizak sa vlastima pa će lično ministri iz vlade da ti marihuanu na tvom imanju sade…
U trenutku kada Miki poželi da proda ovu svoju “firmu” i posveti se legalnom biznisu u igru se uključuju novi igrači koji ne žele da igraju po “fer” pravilima.
Prva polovina filma ima problema sa tempom. Retrospektivan pristup priči (koju nam priča lik ljigavog gej novinara Flečera koga glumi blistavo ljigavi i sjajni Hju Grant) uprkos poletnoj Ričijevoj režiji, sa karakterističnim brzim rezovima i montažnim atrakcijama, previše je opterećen ne baš uvek uspelim replikama, i priznajem, davi nas i zasipa bezbrojnim, bitnim i manje bitnim podacima, koji likovi neumorno izgovaraju.
Ne, nije to toliko strašno kao što možda zvuči prethodno napisano, ali taj prvi sat filma, mislio sam, je okej, gledljivo ali ništa posebno… a onda, onda klupko počne da se istovremeno odmotava i zamotava i druga polovina donosi rolekoster urnebesnih scena koji nas do samog kraja ne pušta…
Ljubitelji tzv. heist filmova moraju voleti “Gospodu” jer, pre svega, ne vređa inteligenciju, ima ekipu odličnih glumaca (da ne zaboravim Kolin Farela koji sa Hju Grantom praktično “krade” svaku scenu u kojoj se pojavi), veoma je zabavan i pun vešto osmišljenih preokreta (a neke od njih i oni iskusniji gledaoci neće baš provaliti) i ima par stvarno smehotresnih momenata.
Ne znam da li je u rangu “Sneča” i “Dve čađave dvocevke” davno beše to, ali svakako je najzabavniji film koji sam pogledao ove godine….naglašavam….ove godine.
Na skali od (1-6) ocena: 4
