„Lov na divljake“ je topla ljudska priča koja nam stiže pravo iz predivnih divljina Novog Zelanda. Nisam imao priliku da pogledam ovaj film ranije (zbog moje proklete navike da one najbolje stvari čuvam za nekakvo porodično zajedničko gledanje…što se, gotovo uvek, pokaže kao pun pogodak…tako da, zaboravite na ovu reč prokleto, i fokusirajte se na reč porodično 🙂 ).
„Hunt for wilder people“ je upravo takav, pravi porodični film, za „decu“ od 7 do 77 godina. Količina iskrene pozitivne emocije koju emituje tokom svojih 100ak minuta prava je retkost u današnje doba.
Kada ste poslednji put pogledali neki (noviji) američki film nakon kojeg ste iz bioskopa (ili dnevne sobe) krenuli kući (ili ka toaletu) sa širokim osmehom i punim srcem (mada, ako ste krenuli pravo ka toaletu još nešto mora da vam je bilo puno). A ovo i nije američki.
Da iskoristim promo materijal:
„Riki je odrastao u hraniteljskim porodicama, koje ne mogu da izađu na kraj s njim. S poslednjom šansom da nađe porodicu pre nego što ga vrate u dom, Riki se seli na novozelandsko selo kod veoma dobre tetka Bele i mrzovoljnog čika Heka. Kada Rikiju zapreti opasnost da ipak bude vraćen u sudski sistem, on beži u divljinu, a džangrizavi stari čika Hek kreće za njim.“
Taika Waititi je mlad režiser (44 godine) i sa svojim poslednjim filmom (JOJO Rabbit) je uspeo da se umeša u borbu za oskara za najbolji film a nakon „Lova na divljake“ da udahnu novu (duhovitu) svežinu u marvelov univzerum (Thor Ragnarok).
„Hunt for the Wilderpeople“ funkcioniše ovako dobro zbog dualnog koncepta na kojem je temeljen. Svi likovi u ovom filmu su na granici (ako već i nisu) karikature i parodije ali zato naša dva glavna junaka, dečak Riki (Julian Dennison) i pre svega mrzovljni Hek (sjajni Sam Neil) igraju svoje uloge „mrtvo ozbiljni“. Taj kontrast pruža dodatne izvore za neke humorističke scene koje moguće i ne bi bi bile tako efektne bez ovih suprotnosti.
Waititi ne beži i od nekih teških tema. Negde na samom početku se odigra jedan tragičan događaj ali i tako tužan, Taika uspeva da ga uveže u ovaj svoj uvrnuti i beskrajno šarmantni film tako da postane sasvim normalan…i ne samo to…upravo taj događaj pokreće glavnu radnju.
Mogao bih (mrzovoljan kao Hek) da pronađem i ovde istaknem određene mane (koji se pre svega svode na neka preterivanja koja ni šarm ne mogu da opravdaju) ali zašto. Nijedan film nije savršen…čak verujem da će mi „Lov na divlje ljude“ biti draži kada ga budem gledao ponovo… a siguran sam da hoću…
Na skali od (1-6) ocena: 4
