Na neki čudan način, „The Rise of Skywalker“ je učnio da počnem više da cenim „Last Jedi“ . A ja taj film uopšte ne volim. „Last Jedi“, ako bi ga posmatrao totalno izdvojeno iz Star Wars univerzuma, kao sam film i nije toliko loš. Malo(mnogo) je nezanimljiv ali ima puno veoma efektnih scena, dosta smeha, i svakako je kompetentno režiran. Naravno, kao deo Star Wars-a, „Last Jedi“ je katastofalno loš film, film koji mrzim iz dna duše (pre svega jer ga neki obožavaju…ah…čudni su naši ljudski motivi 🙂 )
„Uspon Skajvokera“ je uglavnom na mene ostavio prilično hladan utisak. Ta hladnoća, praćena je i sa ozbiljnom dosadnošću, te uopšte ne mogu reći da sam se baš nešto lepo proveo na jučerašnjoj premijeri (klincima je i dalje super). Ono što je dobro jeste što me uopšte nije nervirao. Nijedna odluka koju je Džej Džej doneo u vezi sudbine naših likova niti me je „uvredila“ ali vala ni nešto iznenadila. Bio sam totalno ravnodušan.
A to je najgore kod ovakvih epskih priča koje se prostiru kroz nekoliko filmova. Kada vam uopšte nije stalo da likova sa platna, tih „naših likova“ koji u stvari i nisu više naši, onda smo u ozbiljnom problemu. „The Force Awakens“ je, ponavljam, bio solidan početak i dao je dovoljno dobre temelje za te nove ključne likove nove sage…plus, „ubio“ je samo Han Sola. Onda je došao Rajan i srušio kuću… Jedna od najgorih stvari po kojoj ću pamtiti ovu novu trilogiju jeste što je htela da baštini slavu stare, a nije nas udostojila ni bar jednim zajedničkim kadrom starog slavnog trija, Lea, Luka i Hana…
Takođe, ako je već Džonson Rajan iskopao duboku raku u koju nas je sve gurno svojim prethodnim filmom, očekivao sam da se Džej Džej neće praviti da se ništa nije desilo i da će pokušati da se na tim, sada razorenim temeljima, nekako, na mišiće i uz polomljene nokte, izvere na površinu. Nekako je to poštenije ali verovatno i mnogo teže. Pokazalo se da Džej nije taj tip.
Radije će se praviti da se prošli film nije ni dogodilo. Očigledan je prezir koji Džej ima prema njemu. Kajl Reno je pre dve godine uništio Dart Vejderovu masku, ovde je opet „uskrsnuje“, Džedaj mač nije bitan, ovde je bitan (i to dvostruko) i to su samo sitnice koju su u direktnoj suprotnosti sa „Poslednjim Džedajem“ a i ima i daleko bitnijh odluka i promena čije bi otkrivanje duboko zakoračilo na teritorije spojlera.
Ne čudi što je „Uspon Skajvokera“ prepun scena u kojima nam neki likovi objašnjavaju/prepričavaju/najavljuju stvari koje su se desile ili koje će tek desiti i što deluje kao jedan haotični miks od najmanje tri filma. Gubimo vreme poništavajući posledice prethodnog sra&?a istovremeno postavljajući temelje za neke nove stvari koji se, jelte, ipak moraju završiti u ovom filmu.
Zbog toga i svi ti novi/stari likovi nemaju dušu, nemaju momente koje bi ih definisali i nama, kao gledaocima, približili, već su gurnuti u razne potrage sa tačke A do tačke B preko C, da bi preuzeli F, a potom zahvaljujući F, otišli opet na B, pa na G, preko F, do U, tamo preuzeli C i završili na K. Glavna opasnost i nije toliko opasna, rešenje situacije sa mrtvom Keri Fišer je traljavo izvedeno (što je možda i očekivano) a onaj poljubac na samom kraju, ubačen kao mig političkoj korektnosti, samo još više govori koliko je sam film sklepan od određenih ideja/stavova/zahteva/obaveza koje je morao ispuniti a koliko u njemu ima stvarnog punokrvnog živog organizma. Ne…nema ovde puno života…ima puno mrtvih…
Prva rečenica ,u onom čuvenom natpisu koji prati svaki početak „Ratova zvezda“, u „Usponu Skajvokera“ glasi:
„The dead speak!“
Nakon završetka filma, biće vam sasvim jasno da od udaranja mrtvog konja nema vajde… bolje da je Džej zajahao nekog novog…i odgalopirao negde iza horizonta…
