Gledao sam puno filmova sa Stiv Mekvinom. Nijedan koji je režirao. „Widows“ je jedan od njih. Šalu (neuspelu) na stranu, ovaj (režiser) Stiv Mekvin je veoma cenjen i omiljen ovih godina. Već ima oskara iza sebe za „12 Years a Slave“ (2013).
Ako i ima nekog izgovara za mene što do sada nisam nisam obratio pažnju na njega neka to bude činjenica da Mekvin iza sebe ima samo 4 filma, tako da sam, sa „Udovicama“, eto uspeo da odgledam četvrtinu njegove karijere…
Nevolja je što sam to gledanje „odradio“ krajem prošle godine te su mi utisci prilično sveži. Zato ne očekujte baš neku smislenu recenziju koja bi se bavila samim filmom. Više ću bulazniti o o ovim drugim, perifernim stvarima… tipa, da pripadam generacji koja je originalne „Widows“ (britanska tv serija iz osamdesetih) gledala na TV. I ne samo to… nego, pošto je ta serija bila veoma ubedljiva, osnovnog zapleta (a vala i raspleta koji se inače preneo u ne baš uspeli nastavak te tv serije) sećam veoma dobro. Zbog toga, „Widows“ me nije mogao (previše) iznenaditi nekim, za gledaoce koji nisu upoznati sa „istorijom“, sigurno mnogo efektnijim. Ali ne brinite ništa… ova verzija „Udovica“ mnogo toga blagorodnog ima da ponudi.
Višeslojna i kompleksna priča bavi se posledicama neuspele pljačke u kojoj nastradaju svi njeni učesnici a plen (oko 2 milona dolara) bude uništen zajedno sa njima. Problem je što su lopovi opljačkali opakog kriminalca koji naravski želi svoje pare nazad. A ko će mu ih vratiti ako ne njihove supruge, njihove nesrećne udovice… A ovo je samo početak.
Kao što rekoh, osim što je zaplet dovoljno sam po sebi zanimlji, Stiv Mekvin uvodi mnoge paralelne tokove i teme, te se bavi i korupcijom u Čikagu (u toku je kampanja za člana lokalnog veća koji će, između ostalog, baviti i izdavanjem građevinskih dozvola), rasnim problemima kroz prizmu crnačke bande i ambicije njihovog vođe da upravo on dobije predstojeće izbore.
Osim te rasno-političke međuigre, Mekvin nam prikazuje i dramatične socijalne tenzije/razlike između bogatih i siromašnih (postoji ona gotovo genijalna scena u jednom kadru koja nam prikazuje putovanje jednog luskuznog automobila od mesta kampanje do mesta gde naš političar živi. Sve vreme slušamo u pozadini razgovor u kolima a gledamo prizore raspadnatog/razorenog predgrađa koji se nalazi samo par kilometra od elitnog nasilja…nešto kao Dedinje i Sava Mala….nekad…mislim, sada siromašne krajeve u Beogradu nemamo…nigde… stvarno…Vesića mi….)
I sve to, u 130ak minuta, deluje prilično koheretno. Određene tokove priče Mekvin ne uspeva da podjednako brilijantno kao što ih i postavio i razreši, neki potezi likova i nisu možda baš u skladu sa prethodnim dešavanjima ali sve u svemu, nijedna od mana nije toliko velika da „Widows“ ne proglasimo veoma dobrim filmom, na korako do stvarnog vrhunskog ostvarenja.
Uspehu filma doprinosi i i zbilja mpresivna glumačka ekipa, na čelu sa Violom Davis. Tu su i Colin Farallel, Daniel Kaluuya, Robert Duvall (koji je mator poslednjih 30 godina 😉 ), Liam Neeson, Michelle Rodriguez, mlada Elizabeth Debicki (u ulozi koja bi morala da je napravi zvezdom) i tako dalje i tako dalje…
Na skali od (1-6) ocena: 4
