„Istinita priča o državljanki austrijskog porekla udatoj za lekara pravoslavne veroispovesti u Zagrebu, koja je za vreme Drugog svetskog rata, sigurne smrti spasila više od 10.000 srpske dece iz NDH logora. Među njima su i Živko, Milorad, Zorka i Nada koji se gotovo 80 godina kasnije vraćaju u logore svog detinjstva i tek tada saznaju da život duguju nepokolebljivoj snazi jedne žene.”
Dnevnik Diane Budisavljević je pre svega jedan veoma važan i bitan film. Pogotovo u ovom trenutku. Za nas koji smo rođeni u nekadašnjoj Jugoslaviji (a sadašnjoj Altantidi) porazna je činjenica da o ovim događajima gotovo ništa nismo ni znali. Pričam o većini nas…onoj tihoj većini zbog čijeg ćutanja se upravo ovakve stvari i dešavaju.
Ne mislim tu na dešavanja u logorima. Oni koji se pravi ludi i negiraju te stvari neka mirno spavaju. Savest im je čista onoliko koliko i noževi krvnika.
Ako me sećanja ne varaju, ako sam nekada i čuo za sudbinu ove dečice (i to pričam kao neko ko se obrazovao na „Otpisanima“, „Nepokorenom gradu“, „Valteru koji brani Sarajevo“ i Branku Kockici (koji sada brani SNS)) to je bilo u sasvim negativnom kontekstu. Kao još jedan dokaz kako su decu ako već nisu stigli ubiti onda bar pokrštavali u „pravu“ veru.
Ne znam…u takvim trenucima…a imajući u vidu i da sam sad i sam otac, mislim da bih prihvatio da oni postanu i marsovci ako će im to doneti spas…spas barem njima…
Konceptualno film „Dnevnik Diane Budisavljević“ je izveden kao kombinacija dokumentarnog i igranog dela. Crno bela fotografija, osim što se uklapa sa potresnim dokumentarnim snimcima iz toga doba, nažalost ne uspeva u potpunosti da pokrije i dalje primetno vidljiv skromni produkcioni budžet.
Alma Prica (“Oficir sa ružom“) uspeva da uverljivo dočara lik Diane Budisavljević. Sam tekst uloge ne nudi nikakvu priliku za glumca da ga interpretira na nekakav “šekspirovski“ način. Dijalozi su svedeni i funkcionalni. Takva je i gluma.
Način na koji Dana Budisavljević (režiserka i jedna od scenaristkinja filma) uspeva da iskoristi sva „ograničenja“, kombinujući krupne kadrove (Alma Prica gotovo savršeno svojom suzdržajnom mimikom uspeva da kaže/pokaže mnogo više nego rečima) i totale uranute u hladnu prirodu/šumu/livadu umesto mesta od kojih mnoga više ni fizički ne postoje a kriju užasnu istoriju, je prilično impresivan.
Pojava autentičnih dokumentarnih snimaka, možda retkih ali upravo zbog toga i trenutaka kada su upotrebljeni izuzetno efektnih i snažnih, izazivaju grč u stomaku. Scene tišine u filmu su u stvari zaglušujuće a povremena muzika Arsenija Jovanovića (mislim da je u pitanju delo „Kremensko proročanstvo“) jednako para dušu…
Prisustvovao sam premijeri filma ovog ponedeljka u Beogradu, simbolično na „Dan primirja u Prvom svetskom ratu“. Nakon aplauza koji je trajao nekoliko minuta na binu je izašla i ekipa filma. Bili su tu i Živko, Milorad i Nada, deca a sada starci, koja su zahvaljujući Diani izbegla neumitnu sudbinu. Aplauz koji je nakon toga usledio beše katarzičan i oplemenjavajući.
Najbolji ljudi postoje i u najgorim vremenima poruka je ovog filma. Pitam se…gde su oni sada… i da li i dalje tiha većina upravlja i našim životima ?
Na skali od (1-6) ocena: 4
