Gledao sam ovaj film nekoliko puta, u različitim fazama života i svaki put… ali svaki put… plakao sam kao malo dete. Ništa drugačije nije bilo ni sada… u trenutku kada Oliveru (mlađani Ryan O’Neal u svojoj prvoj pravoj velikoj ulogi) doktor saopštava da je njegova supruga Jenny (prelepa Ali MacGraw) smrtno bolesna nešto se kida u meni i tih poslednjih 30ak minuta filma proveo sam uglavnom jecajući…tiho…
Tu je i ta prokleto tužna i prokleto lepa muzička tema Francis Lai-a:
i što bi rekao Ray Charles:
” Oh, it’s
Cryin’ time again…”
Nema puno filmova koji me razbiju na deliće i opet sastave. Da li je uopšte normalno u današnje vreme dozvoliti nekakvom apstraktnom vizuelnom perfomansu da te tako tangira ? Toliko je crnila oko nas da nam ne treba dodatni sa malih/velikih ekrana… filmovi treba da nas oraspolaže, nasmeju, zavaraju…odvedu u neke izmaštane svetove…odvoje od realnosti i začaraju svojom magijom na tih par sati…
Zar ne ? Ne, brajko moj…ne… Uopšte ne žalim što sam i dalje neko koga će početne rečenice ” What can you say about a 25 year old girl who died? That she was beautiful. And brilliant. That she loved Mozart and Bach. And the Beatles. And me. ” uvek žacnuti…
“Love Story” je daleko od savršenog filma. Jednostavna priča o momku koju upozna devojku i devojci koji upozna momka ovde je provučena kroz prizmu klasnih odnosa. Glavni dramski sukob izgrađen je na tome što Oliverov otac po imenu Oliver Barrett III (hladni i brilijanti Ray Milland) ne prihvata činjenicu da njegov sin Oliver Barrett IV, njegov ponos i dika, njegov naslednik i budući diplomac Harvarda želi da se oženi devojkom iz radničke klase, nekakvom Jenny koja studira muziku.
I već u toj pojednostavljenoj, klasičnoj, ljubavnoj postavci nalazi se prvi mamac publici. Ona će uvek biti na strani mladih i pre svega na strani ljubavi…
Kada se tu umiksa, na početku tek naznačen, a kako se bližimo kraju sasvim jasan vesnik smrti i neumitne tragedije eto još jednog, nimalo originalnog, začina za publiku.
Postoji bezbroj filmova pre ovog i nakon ovog koji su sve te sastojke imali ali koji nisu uspeli da dožive ni uspeh ni slavu ovog filma. Zašto je onda “Love Story” iz 1970 godine tako brilijantan primerak američke melodrame?
Pre svega, Ryan O’Neal i Ali MacGraw. Njihova hemija savršeno funkcioniše. Ne mogu zamisliti da, ako se i neki producent usudi da napravi rimejk, neki glumci prihvate ove uloge.
Tu je i scenario Erich Segal koji nam nudi nekoliko upečatljivih replika i koji je dovoljno štedljiv upravo gde treba (napr. nigde, ni u jednom trenutku, ne saznajemo od koje bolesti boluje Jenny…niti nam je ta informacija potrebna). Režiser Arthur Hiller majstorski kombinuje muziku i slike snegom pokrivenog Njujorka, totale Harvarda i krupne planove glavnih aktera. Takođe, uspeva da, što bi rekli kauboji, čvrsto drži uzde, i ne dozvoli da “Love Story” ne ode i previše u patetiku. A patetike ima…mora je imati…
Glavna mana, ako uopšte to mogu nazvati manom, jeste upravo ta namerna patetika. Melodrame su upravo takav žanr. Igraju se dobro poznatim osećanjima, napadaju tačno određene receptore mozga i glavna namera im je da izazovu tačno određene emocije.
Najbolji filmovi tog žanra uspevaju da nateraju publiku da svesno zanemari razum i da se dobrovoljno prepusti filmskoj magiji. “Love Story” je upravo predstavnik najboljih iz tog žanra.
Svaki put znam kuda me vodi i svaki put odlučim da krenem njime… i verujte, nekako se uvek, nakon katarze…osetim čistije…osetim bolje…i življe…
Ako ništa drugo samo zbog toga, zbog te lične emocije…
Na skali od (1-6) ocena: 5
ovaj film trenutno možete pogledati na Netflix-u
