Sa svojih 169 minuta trajanja, “IT: Chapter Two” (ili kako su ga naši distributeri preveli “To drugo poglavlje”), veoma hrabro testira strpljenje današnje publike dok istovremeno, ambiciozno i prilično samouvereno, patentira nešto što do sada, u ovom žanru, nismo nikada imali, epski blokbaster horor.
“It 2” je upravo filmski epik, i strukturalno i fabulativno. Obuhvata dug vremenski period (27 godina), ima svoje heroje i ima svoga demona, ima spektakla ali ima i pakla, ima “ol star” glumce ali i “ol jang” mladunce, ima mitologiju ali i hipohondriju…
Ta želja autora (Muschietti i ekipa) da nastavak super uspešnog prvog dela bude “veći od života” možda je najviše uočljiva u samoj završnici filma, u epilogu.
Konstruisan je tako da gledaoci, konačno mirni nakon (planiranih) silnih momenata tenzija i iskušenja kojima su podvrgnuti prethodna 2 i po (i još malo) sata, sada trebaju da dožive neku vrstu katarze praćenu bujicom emocija i suznih (k)okica.
Ako su vam te završne scene izazvale prethodne opisane reakcije onda nemate šta da se bunite i misija je uspela. Nažalost, meni su (osim reakcije na nečije atribute koji se pojaviše u jednom kadru) uglavnom izazvale dodatno nestrpljenje… jer “To drugo poglavlje” je stvarno, ali stvarno, pre-duuugooo.
Paradoksalno, moja najveća zamerka na prethodni film (koji me možda nije oduševio ali koji je definitivno bio sasvim pristojan) bila je upućena na jump scare-ove i iritirajuću zaglušujuću prateću muziku, ovde ne stoji.
Muschietti i dalje ne beži od tih jeftinih horor trikova (da,da,iza leđa ti je i sl.) ali uspeva da napravi nekoliko stvarno uvrnuto jezivih sekvenci, poput napr. one sa devojčicom ispod navijačke tribine, koji mogu iznenaditi i okorelu horor publiku. Takođe, čini mi se, ili sam jednostavno to manje ovog puta primećivao, i muzika je bar za par levela utišana u tim scenama.
Starija ekipa glumaca je i više nego solidna (sve sa James McAvoy, Bill Hader-om i Jessica-om Chastain) a i scenario se više drži romana Stivena Kinga.
Vezanost za originalno delo je istovremeno i jedna od većih mana ovog drugog poglavlja upravo zbog same strukture Kingovog master pissa (a za druge masterpiece s’tim što bih ja sebe ipak svrstao u ove druge).
U romanu “It” paralelno pratimo dešavanja iz sadašnjosti i prošlosti naših junaka pa je sam klimaks znatno upečatljiviji jer tek pri kraju romana otkrivamo kako su prvi put pobedili Penivajza. Pošto su, logično, mnogi sočniji delovi već ispričani u prvom delu ovde nam se često čini da “slušamo B stranu singla”.
U “It Chapter Two” takođe imamo flešbekove na događaje iz prošlosti ali baš zbog toga što znamo kako se sve završilo, jer smo jel’te gledali prvi deo, tenzija je praktično na nuli. Takođe, uglavnom su u pitanju nove snimljene scene, te, osim što se pitamo zbog čega nam one nisu, ako su ti susreti već bili toliko važni, prikazane već u prvom delu, još više se pitamo zašto ovi klinci izgledaju tako vizuelno čudno. Tek sam posle shvatio da su ti klinci iz 2017 godine naravno već porasli i da je ovde korišćen već opasno popularan metod “CGI podmlađivanja”.
Nije to toliko primetno ali jeste uznemirujuće…na više nivoa.
I kad već pominjem CGI ima ovde veoma dobrih efekata ali takođe i nekoliko vidljivo loših (naročito u scenama kada naši junaci beže dok ih u pozadini juri neko ogromno čudovište).
Ako je našem Loosers klubu najveći problem klovn Penivajz, nama, gledaocima, najveći problem je katastrofalan loš tempo i ritam filma. Čini mi se da bi umešniji režiser bolje pretumbao ove filmske rolne (u vidu niza paralelnih priča kroz koje svaki od likova prolazi) a neke bi komotno i izbacio…
Neću biti nimalo originalan i pozvaću se (parafraziraću) na sopstveni zaključak recenzije prvog dela. Negde u ovih 169 minuta krije se jedan pristojan film. Nažalost, “To drugo poglavlje” ipak nije.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
recenzija: Biograf
