„Spiderman Far from Home“ je postao film sa najvećom zaradom u Sony (Columbia) kinematografskoj istoriji.
Postoji nekoliko razloga zašto je to tako. Najvažniji, “Far from Home” je direktno indirektni nastavak filma koji je, takođe ove godine, zaradio najviše na svetu celom. Možda ste čuli za njega…nekakav „Endgame“ ?
Drugi razlog je taj što je ovo nastavak „Spiderman: Homecoming“, simpatično zabavnog ostvarenja iz 2017 godine, u kome se pokazalo da tandem Tom Holland kao tinejdž spajdi i Jon Watts kao režiser sjajno funkcioniše.
I treći razlog, ne manje bitan, publika je glupa. Kao što je uvek bila. Da se razumemo, i ja sam deo te publike… i ja sam glup.
E sad, kada smo raščistili ko je glup i zašto, možemo zaključiti da su ovde ispali (kao gotovo i uvek) najpametniji producenti. Igrali su na sigurno. Ne samo da gotovo ništa iz same strukture prethodnog filma nisu promenili (i dalje je ovo teen komedija sa super herojskim elementima) nego se analogija može napraviti ne samo ni nivou novih/starih karaktera već i samog ritma.
Umesto “opravdano” odsutnog Toni Starka u „Far from home“ je Hepi a tu je i jedan par naočara.
Jake Gyllenhaal je Mysterio, ime koji bi i površnim poznavaocima Spajdermena moralo biiti poznato kom taboru (friends or foe) pripada. Mada, ovaj Mysterio je navodno iz druge dimenzije. To vam je, naravno, sasvim dovoljno da vam usadi crva sumnje u to da li su njegove namere (ne)časne ?
Postoji jedna scena iz „Homecoming-a“ (sa Majkl Kitonom) koja, u tom trenutku totalno menja, do tada manje više bezbrižan, karakter filma i daje mu dodatnu dinamiku i tenziju. Moram priznati da me je ona tada, što se ono kaže, „izula iz cipela“ jer je apsolutno nisam očekivao.
Ovde imamo sličan pokušaj ali ne znam koga je tu bilo šta iznenadilo… osim Spajdermena. Do kraja filma biće on još toliko puta iznenađen da sam u jednom trenutku pomislio da su ga, iz nekog razloga, iz naivčine i dobričine pretvorili u dobričinu i tupčinu (moram proveriti Vukov rečnik za sve ove izraze koje koristim u ovoj antologijskoj recenziji)
Takođe, motivi negativaca su u oba filma vezani za Toni Starka, s’tim što je u „Far from Home“ apsurdnost onoga što pokreće zločince dovedena do novog nivoa neverovatnosti. Ovde moramo da prihvatimo činjenicu da je gospodin Toni Stark bio okružen ne sa nekoliko već sa gomilom budaletina, pardon, zločinačkih umova.
Humora, kada ga uporedimo sa „Homecoming-om“ je slabašan. Mnogo sam se više smejao pre dve godine nego juče. Poražavajuća činjenica je da u „Far from Home“ ima daleko više komediografskih elemenata nego u prvom delu a da većina njih jednostavno ne deluje. U publici su bili i stari i mladi, ali tek negde od trenutka kada je autobus sa „đačkom eskurzijom“ stigao u Austriju, prolomilo se i prvi gromoglasni smeh salom.
I tako, da ne dužim. Ima u ovom filmu i dobrih trenutaka, Tom Holland je i dalje beskrajno drag a i interakcija sa MJ ovde bolje funkcioniše. Ipak nisam očekivao da će mi umesto super heroja po imenu Spajdermen uvaliti epizodu Skubi dua…bez Skubi Dua…
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
