Na vlasti su fašisti. Zemlja je osiromašena, lokalni moćnici u sprezi sa mafijom a mafija u sprezi sa državom. Korupcija prožima sve pore društva i isisava poslednje kapi preostalog morala i zdravog razuma. Da li je moguće promeniti sistem ako ste i sami deo sistema ? Da li je moguće da to uradi jedan pojedinac i da li je u toj borbi sve dozvoljeno? O ovome i o mnogo čemu više govori film “Gvozdeni prefekt” baziran na istinitim događajima koji su se odigrali u Italiji a ne u zemlji na koju smo odmah pomislili. Za sada, u toj zemlji, ovakvi pojedinci samo su fikcija…sve ostalo nije…
Italija, dvadesete godine prošlog veka. Musolini se već ustoličio na vlasti a zemlja nepovratno okrenula ka fašizmu. U Siciliju, Palermo, stiže prefekt Cesare Mori sa zadatkom da uništi mafiju. Cesare Mori (Giuillano Gemma u izuzetno upečatljivoj ulozi) ima odobrenje lično od Musolinija za korišćenje svih sredstava u borbi protiv bandi..
Plan mu je naizgled jednostavan. Krenuće u u obračun protiv lokalnih kriminalaca koji terorišu i drže u strahu najsiromašnije delove ovog najvećeg mediteranskog ostrva koje je u popularnu kulturu upravo dospelo zahvaljajući svom najpoznatijem izvoznom “proizvodu”, mafiji.
Cladia Cardinale glumi onu jednu iz naroda, obespravljenju, nepoverljivu i razočaranu u državu i taj lažni sistem koji služi i štiti samo one moćne i bogate jer sistem je upravo napravljen prema njihovoj meri.
Reditelj Pasquale Squitieri (tih godina upravo u emotivnoj vezi sa Claudiom Cardinale koja je trajala praktično do njegove smrti 2017 godine) uspeva da stvori nekoliko upečatljivih vizuelnih prizora (čitava sekvenca opsada gradića Gangi je vrhunski režirana) koji sa nekoliko brutalnih scena gotovo sve vreme kod gledaoca izazivaju onu neophodnu dozu pozitivne “iznerviranosti” jer vas tema suštinski pogađa. Tome doprinosi, već od prve sekunde, izuzetno pamtljiva i tužna muzička tema maestra Ennio Morriconea
Slušam ovu pesmu i temu već danima i svaki put se jednako naježim…
Ono što pomalo smeta jeste da je Cesare Mori definitivno ovde romantizovan kao lik (koji u borbi protiv mafije koristi mafijaške metode) ali Guillano Gemma uspeva da nas svojom stoičkom glumom u potpunosti razoruža.
Fašizam se ovde u početku krije samo u naznakama ali kako se istraga prefekta Morija iz “ruralnih” seli ka “urbanim”, od bandidata iz šume ka onima iz fotelja, tako se i njegova mračna senka nadvija nad sve aktere.
Ono što je osnovna mana ovog filma sadrži se i u njegovoj osnovoj postavci. Naime, “Il preffeto di ferro” nedostaju neke ubedljivije, dublje, rekao bih mračnije scene, one koji bi vas, hajde da lupim i ostanem živ, traumatizovale za čitav život. I da je u pitanju izmišljena priča apsolutno sam siguran da se autori, naročito u to doba istinske filmske slobode sedamdesetih godina prošlog veka, ne bi nimalo ustezali…
Ovako, morali su se držati istorijskih okvira. Ali i tako i ovako, ostaje gorak utisak nakon gledanja “Gvozdenog prefekta”. Možda nama još i gori, jer shvatamo da smo svi mi, evo u 21 veku, i dalje u sličnoj ili još goroj situaciji…
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
