Ne mogu reći da sam baš izgarao da pogledam “Izgaranje” na FEST-u ali on jeste bio među prvim (i retkim) filmovima sa ovogodišnjeg programa za koje sam pomislio da ih moram obavezno pogledati. Logika kojom se vodim kada je ova, nekada ugledna a sada pre svega vašarska, manifestacija u pitanju jeste da, ako se već odlučim da odem, izaberem one filmove koji se više neće prikazivati u bioskopima. Ako je još u pitanju korejski…mašala :).
(o problemima festivala koji prikaže 125 filmova u 250 dvorana a za 10 dana nekom drugom prilikom)
“Izgaranje aka Burning aka Beoning” je psihološka drama/triler reditelja Lee Chang-donga, veterana korejskog filma, kome je ovo tek šesti film (i čija filmografija zaslužuje dužnu pažnju ). Odmah da vam kažem, “Izgaranje” je jedan od retkih dosadnih filmova koji su veoma interesantni.
I dok mi je jedan od «problema » sa prethodnim (sasvim pristojnim) festovskim filmom « Dogman » bila njegova predvidljivost, “Izgaranje” nema takvih problema. Naprotiv.
Od početka do samog kraja (pa i nakon kraja) pojma nisam imao kuda i kojim putevima će nas Lee Chang-dong povesti i odvesti.
Zbog toga je najbolje da vam ništa ne kažem o samoj radnji. Biće dovoljno možda samo par crtica. Priča počinje tako što momak upozna devojku (ili beše obrnuto ?). Negde na samom početku filma (i veze ?) oni vode razgovor o njenoj mački (pod imenom Bojler) koju je potrebno hraniti i obilaziti u stanu dok je ona (Jeon Jong-seo) na putu. Problem je taj što ta mačka/mačor možda jeste a možda i nije u stanu (koji je otprilike veličine “dva sa dva metra” ) .
Mladić Lee Yong (Yoo Ah-in) nema samo problem sa nevidljivom mačkom (koja ostavlja vidljiva govanca) već i sa čudnim telefonskim pozivima koji mu remete bezbrižne snove u pustoj porodičnoj kući, u nekom selu kraj Seula. Uskoro se pojavljuje i poslednji “temen” ovog čudnog (i pokazaće se sudbonosnog trougla) u vidu Bena (Steven Yeun sa oreolom « Walking Dead « slave). Ben je bogat i mlad i nikada u životu nije plakao.
“Burning” traje 148 minuta i ne mogu vam tvrditi da ih nećete osetiti. Neobično svedene strukture na početku, dugih (često genijalno ukomponovanih) kadrova, fokusiran na trio neobičnih antagonista/protagonista, “Izgaranje” je u većem delu psihološka intimistička studija o usamljenosti mladih (bez perspektive i budućnosti) u milionskom Seulu.
Nekima će ovaj uvodni deo biti užasno dosadan ali ja sam uživao u napr. slikama savremene urbane Koreje koju tako retko viđamo. Lee Chang-dong dugo plete svoju mrežu oko nas (gledalaca) i daje vam dovoljno vremena da se predomislite (i izađete iz bioskoske dvorane). Kada « Burning » konačno pređe u triler pruža nam nekoliko vrhunsko uzbudljivih momenata (za one kojima je neophodna dnevna doza adrenalina) ali ni tada « Burning » ne liči na tipične korejske trilere.
Nema ovde ni p od česte patetike i još češće preterane melodramatike kojima korejski žanrovski filmovi obiliju (i zbog kojih ih ja, paradoksalno, posebno volim). « Burning » više liči na svetove Mikelanđela Antonionia (Michelangelo Antonioni ) nego na Hičkoka, tako da…. nemojte imati pogrešna očekivanja od njega.
Jedan od onih filmova koji vam još dugo nakon gledanja tinjaju negde u podsvesti.
Sama završnica nije tako upečatljiva kao napr. još jedan (stvarno fenomenalan) film sa FEST-a 2017 godine, The Wailing, o kojem nikako da napišem pohvalnicu. Ali i takav kraj zahtevaće da o njemu popričate sa nekim…ili sa sobom.
Lee Chang nam ostavlja dovoljno (metaforičkih) putokaza da sami zaokružimo priču…na jedan ili drugi način. U svakom slučaju, Burning će vam se svideti…ili možda i neće… Kao što ona mačka Bojler jeste tu…ili nije… ili kao što je jedan (do sada nepomenut) bunar tu… ili možda nije…
Na skali od (1-6) ocena: 4 +
recenzija: Biograf
