American Horror Story (2011-?)

Američka horor priča počela je, što se ono kaže na engliš, sa velikim bengom.

Prva sezona je bila nešto definitivno novo i drugačije:

(evo utisaka o prve dve epizode prve sezone)

“Prilično interesantno i mračno čak i previše za neku mainstream američku TV produkciju (ako to možemo reći za FX cable TV ). Za razliku od Walking Dead-a koji po defaultu mora biti mračan ovde postoji doza morbidnosti i perverznosti koja ovu seriju čini gotovo mučnim za gledanje. Nadam se da ti morbidni detalji neće prevagnuti u narednim epizodama i da će se malo više pozabaviti karakterima (duhovima 🙂 ) a ne samo insistirati na tzv. shock value scenama. Mada nemam ništa protiv toga na filmu čini mi se da tv serija bazirana samo na tome jednostavno nije moj cup of tea. Napr. Twin Peaks je savršen primer serijala u kome je morbidnost, perverzija, crnilo savršeno balansirano sa nekim drugim elementima (napr. najosnovije banalizovane soup opere) koji su činili da taj mix meni bude beskrajno drag. A i gde ćeš veći character development od onoga sto se desilo Agentu Kuperu na početku i na samom kraju serijala...”

(utisci su se menjali kako se kraj bližio)

“…American horror story (nadalje ćemo koristiti skraćenicu AHS) je imala potencijala. Nažalost nije ga i ispunila. Pre svega, AHS nije horor. Ko se tome ponadao i priželjkivao nakon uvodnih epizoda čeka ga razočarenje. Glavni junaci ovog serijala nisu ljudi i njihovi strahovi, glavni junaci su duhovi i njihove uvrnute sudbine i karakteri. Problem je u tome sto ovde više apsolutno ne vidim ni jedan lik do kojeg bi mi stalo, tako da se antagonisti (ako ih uopšte i ima jer baš ne vidim ni protagoniste) svode na karikature, od nimfomanke preko sociopata i manijaka a uz to još i duhova. I svi zakucani na jednom mestu, 10 epizoda, uz isti enterijer i eksterijer, uz tamu i svetlo (kada neko uključi sijalicu 🙂 ), uz podrum i tavan, sa duhovima-likovima koji se uvode po želji bez neke preke potrebe (Crna dalija, ajte molim vas…na ovu foru bi mogli da kuću nakrcaju sa nekoliko hiljada “famous” duhova). I vise nije bitno da li će neko umreti jer se gotovo u i istoj sekundi pojavljuje kao “živ” duh, a početne shock scene kada nam karakteri nisu bili toliko poznati svakim svojim ponavljanjem i preuveličavanjem postaju u najmanju ruku farsične ako ne i smešne (vidi napr. lik sobarice). Ono sto me je napr. “užasavalo” 🙂 u seriji Lost bilo je postojanje takozvanih pravila zbog koji su se određeni likovi određeno ponašali ali nama, gledaocima, ta pravila nikada nisu objašnjenja pa se sve svodilo na trenutke u kojima neki lik odluči da učini nešto (napr. da ne ubije) jer eto postoji pravilo za to, jedino što mi za takvo “pravilo” saznamo baš u tom trenutku. U AHS nedostaje bar takav,u svakom slučaju veoma pogrešan, ali bar bilo kakav “kodeks” ponašanja, tako da ovde duhovi bukvalno mogu da rade sve i to kada god požele bez ikakve motivacije i razloga (ili bar nedovoljno objašnjenog). Ako je moguće sve onda me ništa i ne može iznenaditi pa i događanja sa Violet u desetoj epizodi su manje više bila predvidljiva. Ono sto me jedino može iznenaditi u ovoj seriji jeste da na kraju svi ne postanu duhovi (ako već nisu)…mislim čak je i Lost odigrao na tu kartu . Čim u prikazu neke serije pominjem taj damned Lost 🙂 to znaci da mi se ona bas i ne sviđa.

Ipak, zbog određenih interesantnih trenutaka i dobre glume (pa i one sobarice 🙂 ) odgledaću do kraja prvu sezonu.”

(ipak na kraju, a ohlađene glave i misli, i prihvatanja činjenice da AHS nema baš mnogo veze sa H, prva sezona je ispala solidno)

“Upravo sam odgledao finale AHS. Sa jedne strane bilo je prilično razočaravajuće a sa druge sasvim zadovoljavajuće iskustvo.

Kao serijal AHS nije opravdao moje očekivanja koja sam imao nakon početnih epizoda i prisutni downtrend iz proteklih epizoda ovde se samo završio. Kada pogledamo AHS kao celinu imamo pre svega sjajni kasting sa fenomenalnom Jessicom Lange a pored nje bih istakao posebno dvoje mladih glumaca koji su glumili Violet i Tate. Nažalost scenario je prepun over the top momenta koji su u početku neočekivani i na jedan uvrnut način zabavni ali njihovim nagomilavanjem i prepotenciranjem jednostavno gube svrhu i postaju u najmanju ruku dosadni. Da ne dužim o negativnim stranama AHS o njima sam već gomilu toga napisao ranije.
Sa druge, pozitivne strane, kraj nije imao nikakav specijalni twist, nešto što će biti tzv. game changer ili nešto što će nam čitavu sezonu postaviti u drugačiju perspektivu. I ako sam se nadao nečemu što će me naterati da nakon poslednjeg kadra kažem “ovo je genijalno” sada, sa kratkom distancom, shvatam da je to u suštini dobra stvar. Hvala scenaristima što nisu posegnuli za ultimativnim objašnjenjem za sve (a la Lost ) niti je serijal halucinacija nekog od glavnih junaka zatvorenog u nekakvoj ludnici čega sam se i najviše plašio jer je taj i slični nivo razrešenja zapleta serije, filma u ovo današnje doba toliko izanđao.
Ovakav ipak, manje više, katarzičan kraj (u smislu da svaki lik doživi na jedan ili drugi način tu katarzu) bio je poprilično predvidljiv što i nije tako loše. Sada kada znamo “pravila igre” u ovoj seriji i njeno finalno razrešenje, tragična priča o porodici Harmon i prethodnim stanovnicima Murder Hous-a se ipak može “čitati” kao novela sa početkom krajem i epilogom. Naravno ne slažem se sa kreatorom Ryan Murphy-ijem koji u jednoj od svojih prvih reakcija na kraj prve sezone kaže (“Working on many shows, I feel like this was the [finale] I was most proud of because that was the through-line from the beginning. I feel like that first season of American Horror Story by design feels like a little Edgar Allen Poe novella. It was designed to be very contained”). Ovo po kvalitetu ne može da se poredi sa Edgarom Alanom Poom ili bilo kojom ozbiljnom literaturom/tv serijom ali konceptualno ova njegova izjava njije daleko od istine. Zbog svega toga čitavoj seriji AHS dajem generalno prelaznu ocenu jer mi je u svakom slučaju ovo bila zabavna “vožnja”.
Ono što je trenutno ipak najzanimljivije pitanje je kako može izgledati druga sezona AHS nakon ovog kraja.”

Ispostavilo se su producenti i kreatori serije došli na prilično originalnu (il’ bar retko korišćenju) ideju tako da je AHS pretvoren u antologijsku seriju u kojoj će sve sezone biti nezavisne ali će glumački ansambl ostati gotovo isti sa određenim promenama.

Druga sezona, sa podnaslovom Asylum, u prvi plan je podstavila ono najbolje iz prve sezone, a to je Jessica Lange, pa je njen lik,ovog puta kao sestra Džud nemilosrdna upravnica ludnice, postao noseći. Smešten u šezdesete godine prošlog veka, doneo nam je mogućnost da uživamo u pojedinim nostalgičnim ludorijama, a šmek tih godina dodatno je pogođen i ugođen dobrim izborom muzike.

Glumačkom ansamblu su pridodati James Cromwel, Joseph Fiennes i Chloe Sevigny a posebno je blistala Sarah Paulson, ovog puta u ulozi novinarke-lezbejke koja sticajem okolnosti neopravdano dospeva na to užasno mesto.

I ako je ova sezona imala pregršt paralenih tokova i priča koje se i nisu sve na najlogičniji način razrešile, kao i (ne)uspešan pokušaj da u mitologiju ubaci sve moguće, od đavola do vanzemaljaca, ipak kao celina, a pre svega zahvaljujući svom jakom emotivno zadovoljavajućem, gotovo epskom, finalu, meni lično ostaje kao najbolja sezona koju nam je AHS iznedrio.

Kako je ugled i popularnost AHS rastao tako je postalo gotovo prestižna stvar pojaviti se u njemu, pa nam je poslednji serijal (sa podnaslovom Coven) dodao još veće zvede u glumačku postavku. Dobitnicu oskara Kathy Bates i Angellu Basset. Da ne pominjem nepotrebno i besmisleno gostovanje Stevie Nicks (Fleetwood Mac) koja glumi samu sebe.

Interesantna osnovna tema, a to je veštičarenje na jugu Amerike (New Orleans) pomešano sa rasnim odnosima, gotovo od početka pretvorilo se u negledljiv mišmaš, u kome svako ko umre može da oživi (na najrazličitije načine) što u potpunosti ubija saspens, do toga da su se u serijal uvodili ne samo neki likovi već čitave organizacije (napr. tzv. Lovci na veštice) sa kojima scenaristi kao da nisu znali šta da rade, a pogotovo kako da zaokruže njihove priče.

Zbog svega toga, Coven je ubedljivo najgora i gotovo negledljivo dosadna sezona AHS, doduše sa definitivno najvećim “bodycount-om”. Coven je i najmanje horor sezona u Američkoj horor priči.