Svedoci smo proteklih godina takozvanog revival-a/omaža filmskoj estetici osamdesetih ili još tačnije, direktnom kopiranju pojedinih koncepata/tema pojedinih kultnih filmova i autora. I mada je takav način rada oduvek bio prisutan nikada nisam cenio neke filmove samo na osnovu toga što me podsećaju na neke druge.
U stvari, moraću (veoma) uskoro da objasnim moju estetiku ocenjivanja jer, a ovo morate kad tad spoznati, svaki film ocenjujem u kontekstu vekovne filmske istorije. Jer, upravo sam ja, Biograf, jedini autoritet i Gospod Vučić ovog univerzuma…. sve dok me ne smeni neki Kurčić (što itekako ima konteksta u kontekstu ove recenzije i samog filma, videti donju sliku)
Nevolja sa svim ovim omažima jeste da su ti uzori, ne samo meni lično draži, nego su objektivno uglavnom miljama (ili ako nismo u USA, kilometrima) bolji od filmova koji pokušavaju da ih “imitiraju” ili “reintrepitiraju”.
Ovaj, gotovo sigurno najbolji irski horor iz 2014 godine (jer i ne znam da li je uopšte i snimljen neki drugi… irski) je jasna posveta radovima Džona Karpentera (od “Napada na policijsku stanicu” do “Princa tame”) sve sa karakterističnom ala Karpenter muzičkom temom.
Kada se, konačno, iskobeljamo iz uzora i odavanja počasti nekim (znatno boljim) filmovima “Let Us Prey” nam ne nudi gotovo ništa novo niti pamtljivo. Štaviše, čak i taj “origanalni” deo o misterioznom strancu snažno podseća na jedan. što bi rekli braća Hrvati, TV uradak (ali ne Severine) Stivena Kinga koji začudo nije ekranizacija njegove novele već originalni scenario “Oluja veka“
Okej. Ima ovde nekoliko efektnih scena, atmosfera je pristojna ali… od ove ocene dalje neće moći,
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
