Nisam nikada bio neki obožavalac Eli Rotha, čoveka koji se proslavio slabašnim Hostelom koji je iz nekog razloga, pre 10-ak godina, sablaznio filmsku publiku (ali istovremeno i fino profitirao od te iste publike). Ali pošte se neki kunu u taj film, ovde nije ni vreme ni mesto da započinjem tu, unapred izgubljenu, bitku.
Ipak, znajući njegov horor bekground (što bi, na srpskom, otprilike preveli kao “pozadinu” tj. “zadnjicu”) očekivao sam da će rimejk kultnog filma Čarlsa Bronsona biti bar jednako, ako ništa drugo, brutalan kao i on (mislim na film, ne na Bronsona).
Kad ono, ćorak. Ako ste uspeli nekako da pregurate prvih pet minuta, a potom i prvih 30 minuta, onda ste stigli i do najzanimljivijih 30ak minuta ovog napornog filma koji do svog kraja ne zna šta u stvari želi da bude. Da li (ne)moralna priča o uzimanju pravde u svoje ruke, da li kritički pogled na Trampovu Ameriku provučen kroz prizmu ljubitelja oružja, ili crnohumorna parodija na sve to ?
Ta središnjica filma, taj zabavni deo, upravo je ono što je možda ovaj novi “Death Wish” morao/želeo da bude. Dok gledamo kako Bruce Willis (da, taj ćelavi matorac je ipak stvarno on, pogledah na špici) pokušava da nabavi oružje i kako se sprema i sprovodi prve korake u svojoj ulozi osvetnika, sve sa finim ironijskim otklonom koji miksuje društvene mreže i medije, nova “Posmrtna želja” živi punim plućima.
Ali, taj trenutak, suviše kratko traje. Kada se Paul Kersey počne fokusirati na prave krivce za smrt njegove supruge, “Death Wish” se pretvara u parabolu besmislenog nasilja (koje nam je prikazano na komičnom nivou Ptice trkačice što, da budem apsolutno precizan, crtanim filmovima sa Perom Kojotom apsolutno ne smeta…samo što ovo nije crtani film) praćenu sa još većom besmislenošću zapleta i još glupljim završnim raspletom.
I dok ja shvatam da kriminalci najčešće i nisu previše pametni nije mi jasno zašto današnji filmovi to isto podrazumevaju i za njihovu publiku.
Na skali od (1-6) ocena: 2
