Nisam stigao da pogledam novi film “Hold the Dark” (scenariste i režisera ) Jeremy Saulniera na prošlomesečnom filmskom festivalu u Torontu, niti sam uspeo da skočim, nekoliko dana kasnije, do Ostina (Teksas). Odlučio sam da ga pogledam u svom hladnom domu (jer u Beogradu još uvek ne rade toplane bez obzira što smo novogodišnje ukrase postavili još u avgustu)
Ali, možda su gradske komunalne službe upravo to i imale u vidu kada su odlučili da je hladnoća stvarno kul jer se i “Hold the Dark” dešava u snegom okovanoj Aljasci (osim par pustisnjskih scena rata koji “i nije pravi rat” , kako, negde na početku, kaže Medora Sloane,čiji je suprug Vernon (Alexander Skarsgard) upravo tamo).
Šestogodišnji sin porodice Sloan je poslednja žrtva čopora vukova koji su prethodno, u slast, pojeli još dvoje dece iz tog tog malog sela na kraju sveta. Očajna Medora šalje očajničko pismo jednom piscu, samozvanom ekspertu za vukove koji je svoje doživljaje ispisao u čuvenom romanu “Godina sa njima”.
U stvari, zaboravite prethodnu rečenicu. Samo je taj pisac, Russell Core (uvek pouzdani Jeffrey Wright) očajan. Kako drugačije objasnite njegovu odluku da na osnovu nekog pisma potegne toliki put do ove nedođije.
I tako, prvih 40ak minuta pratimo atmosferično-mističnu ali u suštini standardnu priču koju možemo očekivati kada su dragi vukovi u pitanju. Ali onda se desi događaj koji menja tok filma i “Hold the Dark” počinje da utaba svoju posebnu stazu u snegu.
Nekoliko efektnih i brutalnih iznenađenja nas čekaju na tom putom. Saulnier za njih koristi odlične (ne kompjuterske) kreirane efekte te će ljubitelji raznetih glava i sličnih vratolomija ovde uživati. Oni koji su gledali njegove ranije filmove znaće tačno na šta mislim.
Saulnier je nesumnjivo talentovan režiser. Nažalost, u ovom svom najambicioznijem ostvarenju (bar do sada) dozvolio je sebi i dozu pretencioznosti koja gotovo pogubno šteti samom filmu. Netflix je poznat po tome da svojim talentima omogućava gotovo kompletnu autorsku slobodu ali još uvek ta njihova strategija nije dala pamtljive rezultate.
“Hold the Dark” pati od sopstvene važnosti. Ne samo da film traje nepotrebno dugih 125 minuta nego i svi likovi u njemu svoje rečenice izgovaraju veoma sporo i izuzetno “dramatično”. Ti trenuci ubijaju dinamiku i urušavaju tempo. Totalno su u suprotnosti sa ekonomičnim ali eksplozivnim izlivima vrhunsko režiranih i ubedljiivih akcionih sekvenci.
Takođe, problematični su motivi pojedinih aktera ove mračne drame. Dok nekako i mogu da “progutam” razloge za postupke glavnog antagoniste (objašnjenje možemo potražiti i u mistici ali i u psiho sociopatskoj strukturi njegove ličnosti) razlozi koji stoje iza (ne)dela jednog epizodnog karaktera, sasvim suludo dovode i do najuzbudljivije scene u filmu (koja uključuje puškaranje). Ti razlozi jednostavno nisu utemeljeni ni u čemu što nam je Saulnier ovde pre (i nakon) toga pokazao.
Na kraju, ako volite snažne autorske projekte koje ne vode previše računa o strukturi same priče, već na vizuelnim impresijama kojima vas sve vreme gađa (često pravo u glavu) uživaćete mnogo više od mene u ovom filmu. Meni ovakvi žanrovski eksperimenti gode samo ako na kraju imaju i neki dublji smisao. Ja ga u “Hold the Dark” jednostavno ne vidim.
Na skali od (1-6) ocena: 2 +
