„Get Out“ sam pogledao pre više od godinu dana što znači da prilično svežih utisaka ulazim u ovu recenziju. Nema puno razloga što sam odlagao ovaj istorijski trenutak. Glavni je veoma prost. Upotrebiću jednu staru dobru srpsku reč za to, beklog (backlog)
„Get Out“ je samo još jedan iz niza odgledanih filmova koji čuče negde u rukavcu sećanja i čekaju na povoljan trenutak (i višak vremena). Početak “Noć veštica” oktobra je verovatno upravo jedan takav.
Takođe, „Get Out“ nije dobar film.
Naravno, uvek pođite od toga da sam ja težak rasista i nacista koji više voli da igra sa belim figurama u šahu i da su, upravo te moje grozne osobine, glavni razlog što mi se ovaj film nije previše svideo. Nemoguće je da to budu neki drugi razlozi zar ne ?
Na žalost, živimo u vremenu (bar u Americi) u kome dovođenje u pitanje kvaliteta bilo kakvog filma koji ima jasno profilisanu liberalnu poruku se odmah smatra direktnim napadom na te ideje što je, u suštini, jedna velika besmislica. Nešto slično počinje da se dešava i kod nas te je film pod jednostavnim nazivom „Teret“ postao „teret“ i poligon za razna patriotska prepucavanja a da većina taj film nije ni videla.
I dok je sasvim razumno (ili barem ja to tako mislim) podržavati neke/sve bazične civilizacijske vrednosti (za koje smo se mnogo puta morali i krvavo boriti) poput ravnopravnosti svih ljudi (i živih bića) bez obzira na boju kože, versku, nacionalnu ili filmsku pripadnost, Trump ludilo (sa obe strane) je dovelo do toga da jedan prosečan projekat, idejno zanimljiv ali ne baš i vešto realizovan, poput ovog, bude u najužoj konkurenciji za Oskara te čak i odlikovan u segmentu u kojem je realno i najslabiji, to jest, za scenario.
„Get Out“ započinje sa neobičnom scenom mirnog Afro-amerikanca koji se jedne noći izgubi u jednom tipičnom belačkom predgrađu (sa kućama i velikim dvorištima u nizu). Napada ga neko sa kožnom kapuljačom (koja nije bele boje) i nekakvim feng-kung-šuji-fu zahvatom oko vrata ga onesvešćuje i ubacuje u gepek. Ovaj subverzivni početak nam odmah daje jasnu idejnu konotaciju šta ćemo gledati u nastavku filma.
Protiv idejne poruke nemam ništa ali ova prva scena logički ruši čitav koncept filma. Jer, kada na kraju saznamo šta se stvarno krije iza čitave misterije i koji su pravi motivi i načini kako ih antagonisti sprovode, nisam mogao da se zapitam zašto nisu uvek preduzimali ove „radnje sa početka“ nego su pokušali sa mnogo komplikovanijim planom.
Dobro, da nisu, ne bi ni imali “Get Out”. Takođe, ne bi upoznali mladi ljubavni par, Chris i Rose, koji odlučuje da poseti Rosinu tazbinu i upozna sa tim, sigurno kao i njegova draga, finim svetom. To što je momak tamne pute a devojka bele nije uopšte problem jer njeni roditelji su apsolutno liberalni (u jednom trenutku će potencijalni budući tast reći svom potencijalno budućem zetu da bi oni i treći put glasali za Obamu samo da su, potencijalno, mogli).
Putovanje do Rosine rodne grude/kuće neće proteći bez nekoliko bizarnih incidenata ali to neće biti ništa u poređenju sa galerijom čudnih likova koje će Chris upravo tamo upoznati. Jer, osim Rosinih roditelja svi ostali se ponašaju i izgledaju kao da su upravo izašli iz „Invazije trećih bića“ (verzija Filpa Kaufmana).
Mnogi kažu da je „Get out“ jedna crna komedija (kada kažem crna apsolutno nemojte posmatrati tu reč „crna“ u rasnom ključu) ali mislim da sam se samo jednom nasmejao i to nečemu što je izvalio Chris-ov drugar Rod koji pokušava da mu, iz grada, pomogne da sklopi deliće ove misteriozne slagalice. Rod je u filmu predstavljeni kao tipični epizodni smešni „pomagač“ ali njegove fore na mene uglavnom nisu delovale.
I dok se Rod u gradu trudi da alarmira snage reda da se nešto sumnjivo dešava sa njegovim prijateljem, glavni deo radnje se odigrava na izolovanom imanju Rosinih roditelja u kojem Chris prolazi kroz niz čudnovatih situacija koje bi svakoga naterale da što pre odgmagli odatle. Ali, pošto je ovo horor film, a znamo da se u njemu junaci uglavnom ponašaju protivno zdravom razumu, Chris to neće učiniti.
Kraj filma je i najupečatljiviji segment ali njegova brutalnost, mada idejno (ponovo) jasna kao nekakva manifest poruka, previše je u suprotnosti sa satirično bizarno zanimljivijim prethodnim delom filma.
Sve u svemu, ako ste spremni da oprostite razne nelogične sitnice i krupnice, i neke ne baš uspešne promene tonaliteta filma moći ćete uživati u dobrim glumačkim perfomansama centralnih karaktera i priči koja bi, čini mi se, efektnije delovala kao jedna dobra epizoda „Zone sumraka“ nego kao 100minutni film.
Na skali od (1-6) ocena: 2 + (3-)
