Prvo, da razjasnimo jednu dilemu koju verovatno svi vi imate. Ne, sigurno niste manijaci ako pogledate novu Netflix seriju pod nazivom “Maniac”.
Doduše, možemo se “svađati” oko toga da li Maniac zaslužuje “bindžovanje” ili je poželjno, kao što sam ja to učinio, gledati polako…i na miru…bar dok ne utonete u fini, duboki, san.
Meni se to desilo oba puta, ali to apsolutno ne znači da je “Maniac” uspavljujući nego samo da nisam odabrao baš neki zgodan (ne)umorni trenutak. Zato, i samo zato, sam pauzirao sa nastavkom gledanja. Dakle zbog umora… i zbog toga što je Maniac povremeno malo dosadan.
Dakle, o čemu se radi u “Maniac”-u…barem u ove prve dve epizode ?
Jonah Hill je Owen Milgrim, užasno depresivan čovek, koji se nikako ne uklapa.Ni u šta. Sa jedne strane je njegova bogata porodica (otac Gabriel Byrne) i njihove licemerne fabulozne žurke a sa druge, Owenova potreba za samostalnošću koju prati mentalna bolest i fantazije o nevidljivim poznanicima i tajnim misijima koje će ga učiniti nekakvim herojem.
Emma Stone je Annie Landsberg, devojka bez posla i para, zavisna od pilula koje joj “pomažu” sa traumama iz prošlosti. Za jednu od njih, događaj sa njenom sestrom, saznajemo u, priznajem, izuzetnoj efektnoj sceni sa kraja druge epizode.
Obe epizode se praktično, u koncetričnom krugu, završavaju na istom mestu (misteriozna Neberdin farmaceutska kompanija koja vrši eksperimentalno testiranje novog leka) samo prateći događaje iz njihovih različitih perspektiva (prva je pretežno”Hillova” a druga epizoda pretežno “Emmina”) .
Radnja je smeštena u nekakvu alternativnu realnost koja vizuelno izgledom kombinuje osamdesete/devedesete godine prošlog veka sa nekim haj tek futurističkim rešenjima. To je, za sada, i najzanimljivij aspekt “Maniac-a”, to otkrivanje sitnih i nekih bizarnih detalja sveta u kome se ova priča odigrava. To ne znači da su nam likovi Owena i Annie nezanimljivi nego jednostavno još nemamo dovoljno materijala da bi ih stvarno zavoleli (ili možda zamrzeli). U svakom slučaju, Annie je trenutno mnogo životnij lik kome je dozvoljeno da prikaže mnogo širi raspon emocija za razliku od potištenog smorenog i uvek depresivnog Owena.
Toliko o prve dve epizode. Ne želim da otkrivam previše detalja mada, što se tiče samog razvoja događaja, nismo ni mnogo odmakli od samog početka. Eksperiment je upravo počeo i videćemo kuda će nas odvesti.
p.s. Cary Jojo “True Detective” Fukanaga je režirao svih deset epizoda i zajedno sa Patrick Somerville-om (The Leftovers) je adaptirao za Netflix ovu, originalno, norvešku seriju.
krajnja ocena/zaključak se nalazi ovde
