Ne, “Bending the Rules” svakako nije film koji je toliko loš da ga, možda, igrom gorke sudbine, nekada u svom životu i nećete odgledati, ali će on, svakako, biti prvi film u ovoj, kao što već rekoh a vredi ponoviti, istorijskoj rubrici “5min” koji će se i na njoj zadržati. Nemam nameru da mu se posvetim duže od toga… nikada.
Uvodna špica, sve sa kompletnim titlovima ekipe koje radila na ovom filmu, traje preko dva minuta i iz nekog razloga, smućkana je kao crno beli muzički spot nekog benda koji svira u nekom klubu uz gomilu ljudi koji uz tu pesmu đuskaju, piju, vesele se i, najvažnije. statiraju u filmu. Na toj špici prepoznao sam par imena koje uglavnom pamtim/prepoznajem po nekim TV serijama (a ni tamo nisu baš bili glavni).
Ni to što je film (piše na špici) producirao WWE studio (tj. rvači u tangama i bez tangi) nije razlog da budem negativan prema njemu. Nego, hajde da vidimo šta se to odigra u tih narednih pet minuta (nakon špice).
Ovaj rmpalija sa gornje slike (po nadimku Edge) onako bunovan, u rano jutro, saplete tipa koji beži sa novinama (stvarno trči sa nekim novinama u ruci). Zatim spreči opakog tamnoputog tipa sa pištoljem da upuca tog bežača sa sve neverovantim smislom za humor. Toliko je ubedljivo smešan da napadač pobegne glavom bez obzira a i meni u tom trenutku takva misao počinje da se mota po glavi. Ipak, i dalje imam obzira, te nastavljam gledanje.
Otkrivamo da je Edge (karirana kosulja i bermude) nekakav detektiv. I ne samo to. Scenaristi pokušavaju da nas ubede da je taj lik izuzetno zabavan i šarmantan… U trenucima kada definitivno shvatim da ni jedan “one-liner” na mene nije imao komičnog efekta i da će ovo biti (99% sigurnosti) neuspešna verzija akcionih krimića iz osamdesetih koji su tada, osim harizmatičnih glumaca, imali i stvarno vrcave dijaloge, već je prošlo 5 (7) minuta… pravo vreme da ga obrišemo sa HD…
kraj
