Kao što ni naši filmski distributeri izgleda nisu mogli da smisle odgovarajući prevod za „A Simple Favor“, te ga reklamiraju kao „Slatka mala tajna“ a u bioskopu/titlu kao „Milo za drago“, pokazalo se da ni režiser Paul Feig nije bio siguran koji film želi da snimi.
Anna Kendrick je Stephanie po zanimanju vlogerka (znam da znate šta to znači, još je Vuk Karadžić pisao o tom virtuelnom zanimanju u pesmi „Zidanje Zorannah na kreme i Baka Prase na besmislene teme“). To što na vlog-u uglavnom prikazuje kako sama pravi hranu nema nikakve veze sa njenim statusom samohrane majke.
Film počinje upravo sa njenim vlogom u kome nas obaveštava da je njena najbolja prijateljica Emily (Blake Lively) nestala. Odmah, gotovo već u sledećoj rečenici, saznajemo da je Stephanie upoznala Emily pre nekoliko nedelja (i već su postale najbolje drugarice) a onda, hronološki, počinjemo da gledamo tu (kratkotrajnu) istoriju njihovog prijateljstva.
Emily je fensi šmensi poslovna žena koja je u srećnom braku sa Seanom (Henry Goldingom), nekadašnjim one-hit piscem a sadašnjim profesorom. Osim što živi u raskošnoj kući i oblači se kao sa modnih pista istovremeno je (naravno) i u ozbiljnim novčanim problemima (znate ono…i bogati plaču).
I tako, dok se njihovi sinovi druže, druže se i majke, i polako, uz martini, otkrivaju svoje slatke male tajne. Kada Emily zamoli Stephanie za jednostavnu uslugu, da pokupi njenog sina iz škole, a potom jednostavno nestane, ako budete gledali film, otkrićete i šta se tu sve desilo i ko je kome vratio milo za drago.
Bazični zaplet nije preterano originalan ali, na papiru, deluje dovoljno interesantno da se napravi solidan triler. Kada imate dve harizmatične glumice (a Kendrick i Lively ovde svakako jesu) i relativno zanimljivu premisu, teško je napraviti baš loš film. Osim ako niste Feig.
Ne znam kakve je instrukcije Feig davao glumcima ali kao da svaki od njih glumi u drugačijem filmu. Od epizodista kojima je dozvoljeno da gotovo nekontrolisano odu u „ful razuzdani komični mod“ do onih koji su sve vreme mrtvo ozbiljni, preko totalno različitog ključa u kome igraju glavne junakinje.
Lively je tipična fan-fatal plavuša izašla iz starih, crno belih, noir filmova i sasvim je dobra u toj ulozi. Sa druge strane Kendrick je simpatična smotana i stidljiva domaćica (sa tajnama koje nisu samo kulinarske) koja više podseća na inspektora Kluzoa nego na Miss Marple. To naravno nije problem jer smo gledali gomilu komično parodičnih krimi komedija koje su, zaista, i bile smešne. Ne, ovde je problem što „A Simple Favor“ sve vreme ne zna šta je, te se tonalano menja iz komedije u ozbiljnu dramu, iz drame u satiru, iz satire u triler pa opet u parodiju. I najgore od svega je što sve to deluje prilično izveštačeno i često dosadno.
Neke situacije se raspliću kvazi Herkul Poaro monolozima ali bez neophodne propratne slike dok pak neke druge retrospekcije prate odgovarajući, ali totalno neopotrebni, filmski flešbekovi. Zbog toga i onako dugačak (117 minuta) film deluje još duže.
Za kraj, pohvalio bih scenografiju i kostimografiju, muzički odabir starih francuskih hitova i nekoliko vizuelno lepo stilizovanih scena. U središnjici, kada Stephanie započne istragu “Slatka mala tajna” dobije malo na živosti a gledalac se ponada da sledi bolje parče filma. Avaj, “Milo za drago” se gotovo raspadne u parodično besmislenoj završnici.
Kada sam birao ovaj film da pogledam u bioskopu pošao sam od logike da je on među trenutnom trojkom (The Nun, The Predator) najmanje loš. Ako sam bio u pravu onda mi se crno piše kada budem pogledao preostala dva filma.
Na skali od (1-6) ocena: 2+
