127 Hours (2010)

Danny Boyle je jedan od savremenih autora čije filmove cenim i pre svega poštujem. Bar one koje sam pogledao. A vala, i nisam baš sve… imam tu rupu od poslednjih 10ak godina koju pokušavam nekako da pokrpim što se tiče filmske umetnosti. Mada, lupetam…

 Nikada ne bih menjao tih deset godina za bilo koji film (iz poslednjih deset godina 🙂 ). A i ružno je upotrebiti izraz rupa za period koje mi je podario dvoje predivne dece i ženu koju volim. Da ne govorim da sam čak i sa mojim svakodnevnim poslom (od koga živim) i više nego zadovoljan. Mada, naravno, uvek može bolje…mislim, mogao sam možda da pogledam koji film više ;)… ili bar da sam podario svetu koju epizodu BOzze Vampira više… ajd’ prekini Biografe da zvocaš (da ne kažem *ereš) i vrati se na temu…

Započeh priču o Boylu. Debitovao je 1994 (na velikom platnu) sa intrigantnim “Shallow Grave” ili kod nas poznatijim kao “Malo ubistvo među prijateljima” u kome sam po prvi put video Even McGregora, a već dve godine kasnije režirao je kultni “Trainspotting”…ostalo je istorija.

 Pogledao sam (nekada davno) osim već navedenih i “The Beach”,”28 Days Later” i”Millions” i ne mogu ni za jedan od njih reći da je loš a za mnoge argumentovano tvrdim da su izvrsni.

Kako snimiti film praktično samo sa jednim glumcem koji se nalazi gotovo sve vreme na istom mestu ? E pa upravo ovako. Snimljen po istinitoj životnoj priči Aron Ralstona o 127 sati koje je proveo zarobljen u nacionalnom parku Utah jer mu je ruka bila uklještena ispod stenčuge od 360 kg, podario nam je fascinantnu interpretaciju James Franca koji je zasluženo nominovan za oskara te 2010 i (ne)zasluženo ga izgubio od Colin Firtha (“The Kings Speech” jedan od filmova koje nisam (još) gledao).

Kombinajući predivne slike pejzaža nestvarne lepote sa krupnim, klaustrofobičnim kadrovima iz uskog prolaza u kome je Aron zarobljen, miksovanim sve sa vešto, povremenim, flešbekovima/halucinacijama iz prošlosti našeg nesrećnog Arona, Danny Boyl je uspeo da stvori izuzetno dinamičan i napet film.

I ne samo to. Završnica filma nije preporučljiva za ljude sa slabim stomakom. Istinski horor koji nam “127 Hours” priređuje svojim paklenim krajem još je i veći kada shvatimo da ono što upravo gledamo na platnu/ekranu je samo imaginarni prikaz nečega što se odigralo u realnosti.

Postoji nekakvo uvreženo (pre svega evropsko), pogrešno  mišljenje da pravi filmski autor može biti samo neko ko i napiše scenario filma koji režira. Da li onda Džon Ford i Hičkok nisu autori ? 

Ipak i za te “nevere” ovo je jedini film Danny Boyla za koji je napisao i scenario.

 “Bravo  Danny Boy, Give me five…or, at least, hand !!! ” 🙂 

Na skali od (1-6) ocena: 5 –