Meg, na sreću, nije onakav film kakav ga njegov, čudesno divan i van vremenski prevod naslova u našim bioskopima nagoveštava. Dakle,“The Meg“ nije „Megalodon: Predator iz dalekih dubina“ . U stvari, moraću ovu moju prethodnu, takođe van vremensku, izjavu malo pojasnim. „Megalodon: Predator iz dalekih dubina“ zvuči kao naziv neke National Graphic/Planet Animal/Zadruga emisije.
Naravno, kada saznate da je u pitanju ipak film, glavna asocijacija će vam biti Zadruga…pardon, Parovi…ups… mislim bre na one Asylum/SyFi/Troma produkte poput Sharknada i sličnih remek dela.
„The Meg“, na sreću, nema nikakve veze sa…Zadrugom. Sa Sharknadom , ima jer je i ovde u pitanju jedna džinovska ajkula , ali veoma efikasno izbegava svo dalje poređenje sa njim jer, pre svega, (sledi spojler), u ovom filmu ajkula neće pojesti helikopter.
Jason Statham je Jonas stručnjak za spašavanja na velikim dubinama. „Meg“ počinje odmah sa jednim takvim poduhvatom ali, misteriozna „sila“ prekida spasilačku misiju, i osim nuklearne eksplozije na havarisanoj podmornici, izaziva i ozbiljne psihološke traume kod Jonasa (sjajne, gotovo oskarovske, Stathamove grimase). Nekoliko godina kasnije, misija koju finansira brbljivi milijarder Jack (Rainn Wilson) dopada u nevolju jer u nikada istraženim dubinama napada džinovsko stvorenje za koje ćemo ubrzo saznati da je u stvari naša draga praistorijska ajkula Meg. Jedino koji im može pomoći je Jonas, koji se, nakon traume, povukao na Tajland da uživa u pivu…
I tako, nakon kratkog ubeđivanja, Jonas kreće da spasi članove posade (među njima i svoju bivšu ženu) ali, pokazaće se kasnije, Jonas kreće da spasi i čitav svet…ili bar kupače na, verovatno najmasovnijoj svetskoj plaži, Sany Bay-u.
„Meg“ nije glup onoliko koliko ste možda očekivali. Naprotiv, autori i ekipa glumaca se trude da igraju maksimalno fer (prema publici) u skladu sa ograničenjima koja ovakva tema može imati. Povremena samoironija i neki, ipak neočekivani (suprotni klišeju) postupci pojedinih likova, održavaju ovaj film sve vreme „na površini“. Takođe, režiser Jon Turtletaub, vešto koristi dobre specijalne efekte a završnica filma, sa svim onim kupačima i kupačicama koji bezbrižno plivaju u plićaku, je stvarno jedan vizuelni i razigrani spektakl.
Sa druge strane, sama priča/scenario osim proste zabave (koja poneki put i nije baš zabavna) i ne pruža ništa više. „Meg“ je predug za ono što nam prikazuje, humor i (samo)ironija kao što rekoh povremeno funkcioniše ali kada ne funkcioniše to je mnogo primetnije. Napr., neposredno nakon što se dese neki tragični događaji, insistiranje na šali i doskočicama, deluje (sem nehumano) totalno neprirodno. Jer, ako akteri u priči nisu zabrinuti zbog onog što im se dešava, vala zašto bi bili i mi u publici. Tako da, kombinacija ozbiljnosti i očiglednog shvatanja svih u kakvom se stvarno filmu nalaze, često nije uspešna.
Opet, tužna je istina da je Meg trenutno jedan od boljih filmova na bioskopskom repertoaru,
Na skali od (1-6) ocena: 3 –
